Ленка Пјевић Рабасовић, хероина Првог светског рата, прикључила се чети којом је командовао њен брат Цвијо, док су све њене заробили и мучили. Рањена је 1918. године, али је брзо опет опасала пушку и војевала до ослобођења
У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу, том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја. Чланак ће бити објављен двадесет и четири године касније, 9. децембра 1995. године под насловом „Милунка Савић из Гвозденог пука“.
Увек када нам се пружи прилика морамо да се сетимо, говоримо или пишемо о онима који су нам омогућили да можемо да ходамо усправно. Оним синовима Србије који су нам очували Отаџбину. Оно што треба да нас чини поносим јесте да је таквих српских витезова било толико да када би помињали све знане не би могли књигу да завршимо.
Наметнута теза о Србима као освајачима лагано заобилази истину да у античкој, потом средњевековној и најзад, нововековној повести, никада, у значајном броју, у Македонији и Тракији нису живели Грци – све до краја Великог рата и егзодуса хришћана из Мале Азије.
98 година је прошло од када је Српска војска ушла у Бањалуку. Данас се обележава дан уласка војске у овај град. Уласком Српске војске, Бањалука је, после више векова проведених под турском и аустро-угарском окупацијом, поново постала слободан град.
Аустроугарска је спроводила политику затирања српске интелигенције, културе, писма и језика, пљачке културног блага и сурове експлоатације свих ресурса
Повлачењем ЈНА са простора некадашње СР БиХ, српски народ једини није имао своју војску. У мају 1992. године скупштина Српске Републике БиХ доноси одлуку о оснивању Војске српског народа у БиХ, званично 12. маја, која је недуго затим преименована у Војску Републике Српске.
Аустријски потпуковник Аугуст Шмит погинуо је у бици за Аду Циганлију 1914. године. После страховитог отпора, српске јединице су одбиле непријатеља и посахрањивале војнике обе стране. Официре уз војне почасти. У џепу потпуковника Аугуста Шмита нашли су неотворено писмо које му је послала ћерка из Беча.
По избијању Првог светског рата, Јоксим Гајић постављен је за команданта уже одбране града Београда, са границама између Карабурме и Аде Циганлије. Ту се истакао својим познатим гестом којим је 22. септембра 1914. године одговорио на ултиматум аустроугарског генерала.
На надгробном белегу Михаила Жунића у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустријску и немачку, носилац Албанске споменице”
Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.
Ова одлучујућа битка у Првом Светском рату одиграла се између 12. и 30. септембра. Учесници битке били су Краљевина Србија и Краљевина Бугарсака, а битка је остала упамћена и по великом броју жртава које је претрпела српска војска.
Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто година стара прича иде овако.
Мачеви дворучњаци били су раширени у готово целој Европи па тако и код нас. Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева с нашег простора управо су велики витешки мачеви који су се држали са обе руке.
На надгробном споменику једног од највештијих ратника свога доба, Франческа де Саломонеа из Тревиза, стоји да га је за витеза прогласио рашки Краљ Урош (Краљ Милутин).
Војни теоретичари и данас се споре око времена званичног настајања специјалних јединица у оквиру регуларних војски. Нема слагања ни у идентификовању земаља у којима су званично формирани први састави за дејства под којима се најчешће подразумевају герилске, диверзантске и друге акције на ратишту – углавном у плићој или дубљој позадини непријатеља. Постоје дилеме и око основних задатака специјалних јединица, посебно када се зна да поред квалитета борачког састава, у великој мери зависе и од расположивог наоружања.
Своје успехе у Првом светском рату Србија је платила огромним жртвама, по последњим подацима говори се о 1.250.000 погинулих војника и цивила. Што у процентима говори да је Србија изгубила око 28% од свог предратног становништва. Многи од њих своје кости су оставили ван своје отаџбине. Не постоји данас прецизан податак колико је српских војних гробаља широм света али се наводи да је тај број већи од 200. Било бих их и далеко више да се нису погинули на Солунском фронту ексхумирали и пребацили у српско ратно гробље на Зејтилнику.
Наредбом бугарског цара Фердинанда, 30. јуна 1913. године, извршен је препад на српску и грчку војску у Македонији. Уследила је битка на Брегалници, којом је почео Други балкански рат, у који је 10. јула ушла и Румунија, запосевши северну Бугарску. Српска војска одбранила се своје положаје од бугарских напада. Рат је завршен миром у Букурешту 10. августа исте године, којим су Србији потврђене све српске територије које је ослободила у два балканска рата: Рашка област, Косово и Метохија и вардарска Македонија.
Војвода Радомир Путник током своје четрдесетогодишње војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Када следећи пут будете обилазили неки од Војних музеја обратите пажњу на развој оружја и униформи кроз историју. Видећете врло изражен прелазак из деветнаестог у двадесети век, односно невероватан развој оружја и опреме који креће почетком Балканских ратова.
