Све у мени вришти незацељена рано
-Немоћ да се чува што ми оставише давно…
За ратника старих душе ја се молим,
Отеше ми силом једино што волим.
У који гроб да положим и веру и надања?
и шта ли ће остати после срамног страдања?
И куда да пођем, коме ширим руке?
И ко ли ће образ српски чувати од бруке?
Опише нас дати, „под условом“ златници,
‘место да смо редом данас сви Христови ратници,
Да смирено ћутке трпимо Голготу,
Уместо што пристадосмо на вечну срамоту.
Докле једном не смркне, другом нема сунца,
Ал’ натопљена земља крвљу постаје ствар срца…
Па морам и сутра на синове мислити,
С’ поруком за крај : АКО ТРЕБА, КРВ ЋЕ ПРИЧАТИ!
