Небојша Глоговац

Пише: Мирослав Млинар, припадник Јединице

Те давне 1990. године, готово да смо још били деца. Док смо седели на клупи испред Факултета драмских уметности, нестрпљиво ишчекујући долазак нашег професора Владимира Владе Јевтовића и почетак првог часа, упорно си сабирао нешто на прстима, прво леве, а затим и десне руке, као да се свађаш и убеђујеш сам са собом, а онда си ме упитао:

„Пази! За сада је 5:4 за гробаре, ако си и ти гробар има да се рокнем циглом у главу. Мука ми је већ од тога што у класи нема више мушкараца, што значи да ћемо уместо фудбалице играти само балет. Шта си?“

Погледао сам те са осмехом од ува, до ува и само подигао мали прст са твоје десне руке.

„То царе, боље и нерешено, него да нас је мање! Сада у екипи имају само Сергеја, а он ми ионако личи на „цаву“. Значи мало балета и мало више фудбалице! А, пази! Био сам убеђен да си или гробар, или педер, нешто си ми стално намргођен и озбиљан, не пијеш, не пушиш, па кажем себи… Ејјјј…! Шалим се бре, готиван си лик, видео сам те јуче са оном плавушом доле на улици. Знаш да нама Циганима ништа не промакне.“

Загрлили смо се онако чврсто и снажно, као рођена браћа…

Када сам свега месец дана након тога напустио Академију и отишао у рат, поново си ме загрлио, још чвршће и јаче, а онда си ми са сузама у очима рекао:

„Јебем ти живот и јебени рат! Боље би било да си ми онда рекао и да си највећа педерчина на свету, него Звездаш, макар не би отишао у тај јебени рат. И да знаш, ако се не вратиш за месец дана, ето и мене…!“

Нека ти је вечна слава брате, воли те твој брат…




4 коментара

  1. дух са секиром

    Са великим поштовањем према вама, не могу ово да прећутим баш зато што вас можда и превише ценим. Што се више духовно уздижем примећујем колико је зла комунизам оставио, а једно од најлукавијих подметачина непојмника је УЛТРАС фазон, где млади уместо да истину траже тамо где треба они је као налазе у клубу. И уместо да васпитавате децу Светосавском национализму и православним кодексима они прихватају УЛТРАС кодексе и своју страст (завист) уместо према Богу и вери они троше на петокраку код звезде велику, код партизана малу…оно што је часни Крст за Хришћанство за нечастивог је!?
    Налазимо се усред духовног рата, највећег и најтежег до данас и добро знајте да ово читају младе особе које се васпитавају мржњи према брату јер је других боја!
    пс. кад сам јутрос видео слике партизановаца како одају пошту Небојши сликом на којој он носи партизанов кошаркашки дрес осетио сам исту муку коју сам осетио док сам читао ово.

  2. Dare NS

    Prijatelju, da si ikada imao nekog kontakta sa fudbalom, navijačima i ulicom, razumeo bi priču iz prve i tako stečeno drugarstvo…!!! Ne osudjujem te, već ti manjka iskustva u životu, mogli su se sresti i u biblioteci, pecanju, književnoj večeri…, ali nisu… Neko je hteo tako da bude… Nema veze sa komunizmom, već sa pogledom…

    1. дух са секиром

      имам троје деце и 20 година трибине…баш зато што сам се исчупао из те приче где сам гледао како се деца васпитавају да воле (и мрзе) одговорно тврдим. Трибина је секта, а оно мало патриотизма на паролама и кореографијама је само маркетинг…Замислите само ту снагу младих Срба без подела и порока!

      1. Goran

        Nikad nisam bio na tribini, nemam dece – reality show profesionalne sportove prezirem, da sam vlast pare bih usmerio na razvoj nacionalne mreže karate, džudo i aikido klubova – u svakom selu, kao što danas svako ima svoj FK – svako dete bi tokom celog osnovnog i srednjeg obrazovanja imalo pravo na besplatne treninge ovih veština a u četvrtom srednje bi u taj program uključio i fakultativnu obuku upotrebe vatrenog oružija u sportskim streljačkim klubovima. Međutim, ovo mi sad izbujalo a drugo nešto sam hteo obojici da vam kažem: obojica ste u pravu, samo se niste razumeli iz prve – suština ovog članka je nešto sasvim drugo, mada ne zameram ni Duhu sa sekirom što se osvrnuo na treći – povezan – problem. Nikad nisam bio navijač niti se palio na utakmice, smrkne mi se pogled kad se setim one rakete što je ubila klinca sa druge strane stadiona, odlepim na navijačke priče o sekirama i krampovima, kao što „im“ i redovno 240 majki psujem… a to su samo kaplje u moru otrova koji se liju preko tih, društveno užasno pogubnih „sportova“ i pripadajućih im poslova i talova.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *