Добровољцу из Србије
Уз треперав сјај од свеће, што угаснут живом неће, јер га греје, светли, води, док кроз тмине дана броди, а ноћу га сенке прате, снене браће
Уз треперав сјај од свеће, што угаснут живом неће, јер га греје, светли, води, док кроз тмине дана броди, а ноћу га сенке прате, снене браће
Руски добровољац из рата на Косову и Метохији Алберт Андијев, поводом годишњице битке на Паштрику, казао је да није важно што је тада изгубио око, јер је сачувао срце и све док буде куцало – он ће бити уз српски народ.
Јуни 1992. Рањени српски борац, младић, име му никад нисам сазнао, негде код Модриче: „Докторе, Србијанац, где је Београд?“ „Тамо, јуначе“, показах руком у правцу Београда.
Заслужује хвалоспев, Евгениј Василев, напустио своју кућу, погинуо за Возућу…
Шта да мислим о неком ко ти понуди помоћ, а у ствари га занима публицитет ради добијања што више присталица а не доброчинство?
Декијева прича је важна за Русe и за све људе у свету, јер демантује слику о Србима коју нам запад намеће својим текстовима и филмовима.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла… без дашка вјетра… и да Ти се дивим.