Деведесете

Пише: Вук ЈСО

Јебееем ли тииии… :о
Само што се не следих по овом, већ врелом летњем јутру… Чак ме и тек скувана кафа-која-диже-из-мртвих не поврати… Не знам ни сам како набасах на ово… У ствари, знам. Тап 011. Због тебе. Као да немам паметнија посла него да се раааном јулском зором питам да ли би прала наше гаће… И онда, као одред камиказа, жбунова самоубица, који су увек скакали по Пасуљанским ливадама и тако проклето прецизно хватали сваку Јеремијину мину испаљену из бестрзајног топа, не допуштајући му да погоди ниједну мету. Како окрутно од њих… Камикашки или камиказијски немилосрдно… Иначе, примећено је да делују у паровима. Прим. Прев.
Елем, ако не рођена браћа, а оно макар најближи род, тих и таквих неваљалаца, искочише на јутјубу и пресретнуше ми моје, благо меланхоличне мисли у најави и сасекоше ме харакири прецизно, да сам још збуњен стајао а из мене је већ истицала и последња кап садашњости… Око себе већ видим сенке које се окупљају и забринуто гледају. Дрхтавим гласом промуцах „Је л’ записа неко број камиона?! Кх! Кх!“

Ретро је Ин. Ма ко то написа, мамицу му јарећу… еЛеМ…

…Крајем прошлог века, илити пре двадесет и неке, када је била популарна клетва „Дабогда ти дете имало спот на Палми!“, а још увек живућа, средња национална класа терала кући плату у колицима, тј. до најближег примерка, једне од сад већ хибернираних врста, која нас је дозивала блажено обећавајућим гласом сирена „Девизе! Девизе!“ И онда размените једну од пуних кеса за једну марку. Мислим, Поштено. Једна кеса – једна марка. Филателија је, иначе тих година била национални хоби.

Апропо филателије, ред је да се осврнем на улогу ПТТ-а и њен утицај на природу и друштво…

Приметно је било повећање сече дрвећа, зарад све већих и већих рачуна, јер требало је негде одштампати све те децимале којих је било, скоро па као у броју ПИ. До у плус бесконачно. А и енормно је порасла љубав према животињама. Конкретно псима. Јер су ти исти пси требали отерати те и такве поштаре који су достављали и позиве за мобилизацију, људима чија држава је била гарант мира. Новине су биле пуне умрлица, последњи поздрави саборцима, грађанима државе која није ни била у рату…
Мада, нећу да грешим душу, добар део заслуге за новонасталу и тако изненадну љубав према псима, нарочито расе питбул теријер, имају и ликови који су имали профиле што у полицији што у читуљама, фејсбуку тадашњице.

Новонастали правац у музици, презентован од млађахних певача/ица народне музике, којима је скинут вишак одеће и навучени на бело, познатији као Турбо-фолк, као епидемија се ширио диљем Балкана, одјекујући између сабласно празних рафова продавница и самопослуга и пуних кафића и кафана, а у по гласа преношен међу уличним продавцима горива, свих могућих и немогућих боја.

Рузмарин је био омиљени зачин. Једини зачин са брковима. Бледуњава Опра.
Редови скрушених поклоника су стајали на приношење жртви неким новим свецима спаситељима, Свети мајка и отац Дафина и Језда – доброчинитељски. Нада у очима и последњи динар у џепу. Даје се за Српски сан!

Из пепела комунизма изнова уздигнути Божји службеници, громогрленим гласом коре по црквама тек пробуђене вернике. Немаш три марке да платиш свећење водице!? А имаш да једеш? Загрме скромни Божји службеник и увуче свој голготски стомак на коме би му позавидела и трудница у деветом месецу у благовозевши најновији модел Мазде.

…А у даљини су тутњали топови.

Колоне избеглица су се сударале са колонама резервиста. Исти правац, другачији смер. А често и исти смер. Добровољац је био синоним за будалу и кандидат за Лазу.
Е, овде већ не могу а да се не сетим Underground-а и Ушо мајмун у тенак!

Инфузија је већ истекла и лагано се будим из коме прошлости.
Какав флешбек!

Спот са јутуба се тек завршио, таман кад је мени пред очима прохујало скоро па четврт века живота, показујући колико је време релативан појам.
И имам шта и да видим…

…Једна телевизија се, ма колико пљувана и исмевана, као карцином раширила, спајајући глупошћу све оно што се покидало ратовима деведесетих. Сваку од тих држава и народа, доказујући још једном колико је глупост универзална и безгранична.
…Једна од оних полуголих отварачица уста је постала госпођица посланица, са министарском тенденцијом за ресор Антене за мобилну телефонију и млаћење празне сламе.
…Један од тих супербрзих певача се вратио са клинике за одвикавање од болести зависности. И – поприлично је успорио.
…А један ошишани цветак-зановетак је постала српска Мајка. Нама Мајка, а некој маћеха.
…Еxтрапрофитери су направили удружење. Што у ЦЗ-у, што у иностранству.
…А једне паразитске партије више и нема. Посисала је саму себе. Али не брините. Изникла је нова! Експертска! Са свим карактеристикама метаморфне амебе.
…Полуголе, све млађе и све промискуитетније шетају уз и низ улицу покушавајући да буду примећене у мору сличних, глумећи штуке, а испадају сомови. Дечаци са флашама у рукама и џоинтима у устима, наслоњени на скупа кола и брзе моторе макар и уз помоћ фотошопа, глуме фрајере, а испадају кретени.

Џемпера упасаних у доњи део тренерке подигнуте до грла, више нема… Али насиље и примитивизам и даље су присутни.

Доброта одавно не станује овде. Иселили су је још онда.
Више се није ни вратила. Кажу, има је негде тамо, преко… баш тамо, код оних који је, погледом, траже код нас.

…а прошло је само двадесет и нека година.

И зато
„У имеее свих нааас из деведесет и неке
за заклетву Слоби ја спево сам стих
и спомињем прошлост и битке далеке
јер рођен сам, тик испред њих…
Рачунајте на нас!“

Већ видим себе у огледалу садашњице као силу мрака и безумља! Странку прошлости! Ретроградну идеју и контрареволуцију! И што би рекао друг Председник у Црном бомбардеру, култном филму деведесетих, „Ја им рекао Регулишите саобраћај, а они – убили Бога у јадним демонстрантима… Мамлази! Све ћу ја то отерати у пензију!“
Тако и ми… Браните Србе и Србију! Ми прођосмо сва могућа ратишта, уздуж и попреко. Полуглуви, полућорави и полунормални… И нико здрав. Ми што претекосмо… Наравно.
Мамлази! Ништа друго. За боље и нисмо. Ма „Све ће то народ позлатити“… и милиција по’апсити – додао бих ја, некад. Док сам још носио браду. И кокарду.

…а сад, одох са мацолом у рукама да пронађем тај Точак историје и да га разлупам у парампарчад!

Сууунце ли му лебово!