Прах и пепео (књига прва)

(…) Дуго је трпео бол, и то онај најгори. Његови крвници су знали свој посао. Два дана су га зверски мучили. Мало је недостајало да га сломе, али успео је да издржи. Убедио је себе да је бол само мисао, а не осећај. Учили су га да се свака мисао може потиснути. Није смео да поклекне, имао је добре и јаке разлоге за то. Знао је да ће га на крају ипак убити. Да ће његово тело бити бачено негде да никада не буде пронађено. Без трага и гроба. У просторији, где су га држали претходна два дана везаног за столицу, љуљала се испод влажног плафона о танки гајтан обешена мутна сијалица. Није знао где се налази, али је знао да га овде нико не може пронаћи и избавити из овог хорора. Био је у рукама професионалаца, и то оних сурових, у чијем речнику нису постојале речи као што су емоције и милост. За њих је то био само још један у низу послова који је требало да обаве. Он, као он, уопште није био битан. Битни су били само подаци и информације које су им требале. Ако би којим божијим случајем и успео да се избави, не би могао да преживи. Његово тело је било потпуно сломљено и уништено, и то у буквалном смислу. Ниједан лекар не би могао да га скрпи. Опет, ако би којим случајем неки чаробњак то и успео, целог живота би живео као богаљ. Уши су му одсекли још првог дана, на самом почетку ове агоније. Прво једно, затим и друго. Тек толико да му покажу да се не шале и да му покажу колико су озбиљни и шта га чека. Онда су наставили да га ломе, део по део, кост по кост. Када су му одсекли споловило и угрејаним гвожђем спржили ране, није осетио неку нарочиту бол. Већ је био огуглао. Пожелео је само да што пре умре. Да се та агонија заврши, да га Бог што пре узме себи…

(…) И зато, док их је слушао како већају, чврсто је одлучио да ће са њима остати до краја, ма какву одлуку да донесу. Част и дужност. То је био његов мото. Много их је заволео за ову годину дана. Није ни сањао да у овако једном суровом свету постоје млади људи који од живота у сваком сегменту умеју да направе чаролију. А они су то знали. Дивио се њиховој хармонији и приступу сваком проблему. Вук, потпуно диваљ, понеки пут до границе лудила. Давид, дипломата, који је мало причао, али када и то мало каже, свака му је на месту. И, наравно, Маша, мудрица која прави изузетан спој између плаховитог Вука и мирног Давида.

(…) Ипак, питао се шта их је још вукло ка свим овим срањима која су изводили?! Помишљао је да није можда то његово неко „проклетство“ узавреле и немирне крви наслеђено од неког претка?! Можда од оца, којега и није упознао како треба, а можда и од мајке, чијег се лица више и није сећао, већ га је упознао само са фотографије?! Понеки пут се питао каква га будућност чека, а и његову дружину. Питао се како би данас изгледао њихов живот да се онда није потукао са Виктором на оном пољанчету?! И то само зато што му овај није дозволио да стоји на голу. Сетивши се те сцене, пређе му благи осмех преко лица…