Зов Кошара

Пише: Ненад Милкић, аутор књиге „Последња стража“

Дрхтиш ли вољена земљо

Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње?
Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила?
Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу – у караулу Кошаре?

Био сам клинац, тек стасао да се момком могу назвати, али недовољно одрастао да и сам пушку могу узети када су највеће силе света нагрнули од сила и беса на нашу Србију. Рушили су фабрике, болнице, школе. Убијали су путнике у возу, избеглице у колони, децу на ношама…

А далеко од очију јавности, ван пажње медија, уз знање само малог броја људи одигравала се највећа битка модерне српске историје.

Битка за Кошаре…

Њих тек пар десетина, оскудно одевени, често гладни, понекад и без наде у боље сутра, стајали су као стене које ни већи од агресора нису могли прећи. Бранили су сваки камен, сваку стопу, сваки пањ у рејону карауле. И све су одбранили, осим саме зграде.

Њој није било спаса.

Ни срушена ипак није се предала. Напуштена од њених браниоца, издана од властодржаца, остала је у гудурама Јуничких планина да срушених зидова и изваљених врата брани ту стопу српске земље.
Тамо не иду Срби, али ни Шиптари… Кажу да караулу чува мртва стража. Духови војника чији су се животи тамо угасили.

И сањају рушевине ове светиње дан када ће њени браниоци вратити и из пепела је подићи. Поново јој рогове на крову ударити, ватру у пећи наложити, спаваоне поспремити. Сања и самује у ледом окованој планини…

Тихо Србине… Тихо… Чујеш ли јаук? Чујеш ли зов?
Не, не бој се. То те караула зове да јој се вратиш.
Томе учи сина. О њој причај унуку. И увек, увек показуј у правцу где мртва стража брани срушену караулу.

„Тамо далеко, у оној планини,
срушена зграда тужна у осами,
крај ње мртав војник празном пушком
мртву своју земљу брани.“

Посетите званичну ФБ страницу књижњвника Ненада Милкића
www.facebook.com/poslednjastraza/