Живот и смрт мајора Милана Тепића

Аутор: Милан Галовић

Александар Тепић, син легендарног мајора Тепића, говори о свом оцу и околностима под којима је страдао, дигавши у ваздух складиште муниције код Бјеловара да не би пало у руке хрватској паравојсци.

Мајор Милан Тепић
Фото: архива породице Тепић

Његово име носе улице у многим градовима Србије и Републике Српске, касарна у Јакову код Београда, а спомен-плоча њему у част налази се и у једној од зграда Генералштаба Војске Србије у Топчидеру. Реч је о мајору Милану Тепићу, последњем народном хероју СФРЈ и једином коме је тај орден додељен током рата у којем је нестала та земља. Од његове херојске погибије прошло је 25 година.

Тепић је 29. септембра 1991. године, нешто пре 11 часова, дигао у ваздух велико складиште муниције ЈНА у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот. Претходно је у борби погинуо војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, док су старијег водника Ранка Стевановића припадници хрватске паравојске стрељали по заузимању складишта.

Неколико заробљених војника ЈНА је касније ослобођено. Према подацима Војске Србије, на хрватској страни је у експлозији било 11 погинулих, мада се спекулише да су њихови губици били и већи.

Четврт века касније, шта осим наведених података знамо о Милану Тепићу и околностима под којима је жртвовао свој живот за одбрану своје земље и армије којој је припадао? „Политика“ је о овим темама разговарала са Александром Тепићем, Милановим сином.

Овај тридесеттрогодишњи информатичар, упркос свему кроз шта је прошла његова породица, смирено говори о животу и судбини свог оца. Каже да не би желео да ово буде прича о њему и његовој породици, истичући да деле судбину оних који су у ратовима изгубили неког ближњег. Александар Тепић напомиње и да се у сећањима на последње дане и погибију његовог оца, не смеју заборавити његови саборци, како страдали Мирковић и Стевановић, тако и они који су преживели.

– Мој отац рођен је 26. јануара 1957. године у Козарској Дубици, тада се звала Босанска Дубица. Имао је две сестре. У овом месту је завршио основну школу, а од трећег разреда гимназије био је војни стипендиста. Уписао је Војну академију, прво саобраћајни смер, а касније су га због добрих резултата пребацили на смер техничке службе – смер мотори и моторна возила. Практично, осим што је био официр стекао је и знања машинског инжењера – каже Александар Тепић.

У активну војну службу Милан Тепић ступио је 1980. Прво место службовања било му је Славонска Пожега, где су његова супруга Драгица и он добили ћерку Тању и сина Александра. Средином осамдесетих година прекомандован је у Вараждин, а 1990. године, када се већ рат осећао у ваздуху, у Бјеловар.

aleksandar-tepic
Начелник Генералштаба ВС генерал Љубиша Диковић и капетан Александар Тепић на откривању спомен плоче у касарни у Топчидеру

У овом граду била је смештена моторизована бригада ЈНА, касарна је била у самом Бјеловару, а складиште муниције изван града. Током 1991. нижу се оружани инциденти у Хрватској, породице припадника ЈНА српске националности су под посебним притиском. Милан одлучује да децу и супругу склони код својих, у Козарску Дубицу. Док се могло, обилазио их је, чак је долазио и на школске родитељске састанке. У лето 1991. ситуација је ескалирала, па се са супругом могао телефоном чути само у ретким приликама. Слободног кретања за припаднике ЈНА више није било, касарне у Хрватској су блокиране и опкољене.

– Био сам у прилици да разговарам са онима који су са мојим оцем били у складишту, са некима тек недавно. Један од њих је први пут о томе причао аутору књиге о мом оцу, али је инсистирао да говори у мом присуству – каже Тепић.

Објашњава да су се официри из касарне у Бјеловару месечно смењивали на дужности у складишту у Беденику, а у септембру је ту дужност преузео његов отац. У уобичајеној ситуацији, у складишту би били тројица старешина и око педесет до шездесет војника. Имали су на располагању четири оклопна транспортера.

У септембру 1991. Југославија се у крви распада по националним шавовима, па тако и њена војска. Војници из бригаде у Бјеловару дезертирају, а у складишту Беденик остаје их свега десетак, са све тројицом старешина. Милан Тепић наређује да се прилази складишту поново минирају, сумњајући да његов претходник на тој дужности, Хрват, то није урадио како је тражено.

Војницима предочава план да, у случају пада складишта муниције, дигне у ваздух и објекат и себе, о чему ће их на време обавестити како би се на време склонили на безбедно и тако преживели детонацију. Од тада Тепић не излази из једног објекта, где му је при руци детонатор, не дозвољавајући могућност да га било шта изненади и спречи у намери.

– Код њега је одлазио само један војник, пореклом из Бањалуке, који је касније испричао да су се у тој просторији налазили само војнички кревет и клупа на којој је отац држао сестрину и моју слику – каже Александар Тепић.

Хрватске снаге крећу у напад у зору 29. септембра 1991. године. Група војника опкољених у складишту пружа огорчен отпор, а прилазе складишту „покривају“ паљбом са оклопних транспортера. Убрзо противоклопна ракета погађа један транспортер, посада успева да се извуче из олупине. Нешто касније, друга ракета погађа суседни транспортер у којем гине Стојадин Мирковић.

Припадници Збора народне гарде надиру, војници ЈНА се под борбом повлаче у последњи заклон о којем су раније разговарали. Када је постало јасно да се складиште више не може одбранити, као и да су његови војници у безбедном простору, Тепић активира детонатор. Над околином Бјеловара одјекнула је страшна експлозија. Хрватски медији су известили да се печурка над Бедеником, облак дима, могла видети из Мађарске.

– Мислим да се мој отац одлучио за тај чин јер му је породица била на сигурном, код његових, и зато што је веровао у државу и војску, да ће нас збринути. Тако је и било, стамбено смо обезбеђени, а и ја сам завршио Војну академију. Никада нисмо тражили никакве привилегије у односу на породице других страдалих – каже Александар Тепић.

На гробљу у родном месту мајора Тепића налази се надгробни споменик са његовом сликом и подацима. Али, гроб је празан – његови посмртни остаци званично нису пронађени, а незванично – сахрањени су у необележеном гробу на једном загребачком гробљу. Породица је дала узорке ДНК, тако да је на Комисији за нестала лица да покуша да пронађе посмртне остатке последњег народног хероја.

Политика




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *