Славни атлетичар Горан Раичевић трчао је и да стигне војни камион, пожуривши да се, као и многи његови земљаци са подручја Бруса, прикључи војним обвезницима, резервистима који су током агресије НАТО-а кренули на Косово да бране своју земљу. Као припадник Војске Југославије погинуо је од снајперског метка шиптарског терористе ОВК, у селу Качикол, двадесетак километара од Приштине, 6. маја 1999. године.
Иза њега су остала деца, близанци Катарина и Никола, и супруга Јелена, такође атлетичарка. Јелена се јасно сећа њиховог последњег виђења, испоставиће се вечног растанка.
– Нас двоје смо се поздравили, верујући да ћемо се ускоро видети. Деца су у то време спавалa, али сам их ипак пробудила и махали су му с прозора док је одлазио – сећа се Јелена.
Горан је у џепу имао папир који га је, као врхунског спортисту, ослобађао одласка на ратиште. Али није имао дилему – уместо на маратон у Грчку, отишао је на ратиште. Скинуо је национални спортски дрес и заменио га војном униформом. „Како да не одем, шта би рекли моји из Стројинаца, да сам кукавица, да сам изневерио своју децу, свој народ и себе… Идем јер ми је то дужност“, говорио је Горан.
Обукао је униформу 8. априла 1999. године. Погинуо је после мање од месец дана. Требало је да узме одсуство, али је одложио долазак кући. За то време није био у могућности да се чује са породицом.
Горан је у рату обављао послове курира у Трећем батаљону Приштинског корпуса. Његови саборци кажу да се и у војсци осећао његов атлетичарски дух. Трчећи је обављао задатке од јединице до команде. Ветеран Љубиша Раичевић, сведочи о томе шта се десило на Ђурђевдан, ратне 1999. године. Тог јутра батаљон је пошао у извиђање.
– Кренули смо да видимо где ћемо лоцирати јединице, по водовима. Ја сам возио команданта џипом, а петнаестак војника је било иза нас у војном камиону, међу њима и Горан. Када смо стигли у село Качикол, сачекала нас је заседа шиптарских терориста из ОВК – сећа се Љубиша.
Шиптарски терористи су пред камион испалили „зољу“, противоклопну ракету из ручног ракетног бацача којим се гађа „са рамена“. Одмах затим су српске војнике засули кишом метака. Погинуо је возач камиона, пет војника је теже рањено. Снајперски метак је пробио цераду камиона и погодио Горана. На глави није имао шлем, погинуо је на лицу места.
Три дана касније, 9. маја, славни атлетичар сахрањен је у свом селу, Стројинцима код Бруса. Горан Раичевић је рођен 26. јуна 1963. године у Крушевцу. Одрастао је у баш у Стројинцима. Сваког дана је трчао од школе до куће. Живот је посветио атлетици. Усмеравао је свој таленат. Судар копаоничке и жупске климе, генетика и Брус су „избрусили“ свог најбољег тркача.
Атлетика није професионални спорт, није могао само од тога да живи. Морао је и да се сналази учећи и тренирајући. Био је посвећен спортиста. Према његовим тренинзима се могао сат навити. Као студент преселио се у Београд и завршио агрономију на Пољопривредном факултету.
Нема тог места у бившој Југославији у којем су се одржавале уличне трке и кросеви, а да у њему није трчао Горан Раичевић којег су пријатељи звали Рајко. У родном крају сећају га се као високог човека, мало погнутог у трку, како први пролази кроз циљ.
Данас, у бруском селу Разбојна, више од петнаест година након Горанове погибије, покренута је иницијатива да се ОШ „Бранко Радичевић” преименује и понесе назив њеног најзначајнијег ђака. Као ученик петог разреда, ове школе (тада „Моша Пијаде”), мали Горан је дебитовао на Кросу „Политике“. Дебитовао и победио. Тријумфовао је пет пута узастопно, што је рекорд. О томе сведочи и пехар Кроса, који стоји у витрини спортске редакције „Политике“.
Испред стадиона Партизана у Београду подигнут му је споменик.
„Живот било којег човека се завршава на исти начин. Једина разлика су детаљи како је ко живео и како је ко умро.“ написао је Ернест Хемингвеј.
Горан је живео као атлетичар, а умро као војник. Задивљујуће и пожртвовано.
Вечна му слава и хвала.
