Песма монаха Тадије
Крвав путник јавља да је царство пало
И од силне војске оста врло мало.
Сам цар Лазар паде у крвавом боју
Бранећ’ храбро себе и државу своју.
С њим најлепши венац витезова паде
Пошто сваки себе заменит не даде.
Војска на Косову страдала је, ето,
Све изгибе што је честито и свето
И све што је било Богу приступачно.
Крвави је гласник испричао тачно.
У Крушевцу вести са свих страна стижу,
Жртве тешког рата у небо се дижу.
Југовића мајка на Косово иде,
Мужа и синове тамо мртве виде,
Па у друштву коња, лава и сокола
Вратила се кући, скрхана од бола.
Сутра рано зором, у освитку дана,
Над кућом летеше два гаврана врана.
Мајка им са сузним очима лет прати
И не сања тужна шта јој могу дати.
Зна, гаврани црни нису добри знаци.
Један од њих руку од јунака баци
И она у крилo јадној мајци паде,
На њој златна бурма, да увећа јаде.
Мајка позва љубу једну од синова.
„Би л’ познала кћери чија ј’ рука ова?
Коју ми гаврани малочас донеше?“
„Нашега Дамјана ова рука беше,
Са мном на венчању када се узесмо.
Јадна мајко, наша, онда срећни бесмо.“
Мајка узе руку, окретат, је стаде.
Препуче јој срце, мртва тужна паде,
Ко последња жртва српских јада тешких
После смрти девет синова витешких.
У царскоме двору права пустош влада,
Ко у сваком дому кад домаћин страда.
Царска удовица у црноме велу,
Изнурена, јадна у души и телу,
Клече крај иконе своје славе крсне
И од бола јеца, да јој срце прсне.
Кад се умори од јецања тога
Пође размишљати о свемоћи Бога.
Да Бог је свемоћан, милостив без мере,
Клонути се не сме ни бити без вере.
И мислећи тако на ноге је стала.
У срцу и души одлука је пала
Да више не плаче и Бога не кара.
Одмах дозва себи Рада неимара.
Када Раде дође, царица му рече:
„Мислила сам много, и јутро и вече,
Преко целог дана, преко целе ноћи,
Да л’ ће се злу тешком одолети моћи.
Да ли ће се штогод српско моћи звати,
Кад нам данас нико помоћ неће дати?
Дете је нејако, невешто у свему,
Бригу о држави не смем дати њему,
Јер га као мајка неизмерно волим.
Ја сам те позвала да те нешто молим.
Набави што више разних аргатара
Разнога заната, највише зидара.
Јер у славу Богу манастир ћу дићи.
Почни с радом одмах, да пре може стићи.“
Побожно пред госпу мајстор Раде клече,
Пољуби јој руку па овако рече:
„Ја сам срећан, госпо, што царици својој
Могу користити у невољи овој.
Сакупићу одмах највредније људе,
Посматраћу прво како они суде.
Шта би од њих сваки требало да ради
Који жели српски манастир да гради.
Ја ћу свима рећи разговетно, чисто,
Зидати манастир мислим није исто
Као и механу зидати крај пута.
Дружина на мене не сме бити љута
Што ћу пре почетка рада свима рећи
Сваког уживања мора се одрећи
Који жели са мном манастир да зида,
Који ће нам ране косовске да вида.
Царство нам је пало, сви смо свесни тога,
Ал’ зато не смемо хулити на Бога.
Ништа Бог крив није за неслогу нашу,
Морамо испити ову горку чашу
Са вером и надом у срећније дане
Који ће сванути с које било стране.
Тренутак без вере ми бити не смемо,
Ако снагу вере добро разумемо.
Само да нам Турчин зидање не спречи?“
„Неће Раде, неће, о томе ни речи.
То нека те, Раде, нимало не плаши.
Наша вера и сви обичаји наши
Биће поштовани с највишега места
Чим је мир закључен и чим борба преста.“
Раде је поново у руку целива,
А из очију му сева ватра жива.
„Зидаћу манастир, нек’ се људи чуде,
Без вере никако не може да буде.
Па и мутна вода што обалу дере
Не може опстати ако нема вере
У своју моћ, силу и сву снагу своју.
Па и сиње стене у великом броју
Верују у своју снагу и тврдоћу.
Госпо, одмах с радом отпочети хоћу.“
„Нека тако буде, ја ти Раде велим.
Ја ћу ти помоћи, јер ја тужна желим
Да стене за темељ одаберем сама,
Па ти зидај кречом, а ја ћу сузама.“
После разговора Раде збогом рече.
А она отиде, на колена клече
Побожно и тихо крај иконе свете,
Па у скору прошлост мисли лепе лете.
Па сама са собом тихо разговара,
Охрабрена речју Рада неимара.
„За манастир место сама сам изабрала
Кад сам кнез Лазару своју руку дала.
И та љубав још ми у грудима тиња.
Манастир ћу звати света Љубостиња.“
„Манастир посвети, ти тужна царице,
Успенију Пресвете Богородице“,
Чини се са неба да јој тај глас стиже.
Помоли се Богу, на ноге се диже.
Раде је са друштвом на светоме делу,
Крај њега царица у црноме велу.
За темеље камен стаде бират’ сама
И плачући сваки умива сузама.
Били каменови велики и мали
На свакоме она воштаницу пали.
Тихо и побожно приђе свакој стени,
Милује побожно, па онда намени.
„Овај камен теби, цар Лазаре врли“,
Милица га нежно милује и грли,
„Војсковођо војске крстоносне, теби
Све се Српство клања, а како и не би
Кад пред силном војском као витез паде,
За веру и Српство самог себе даде.
Ових овде десет тешких каменова
За старога Југа и девет синова.
Нек запамте наша поколења млада
Како се за веру и слободу страда.
Овај мојој мајци, којој судба грозна
Тешки удар даде када руку позна
Свог Дамјана сина, јадна мајка моја,
Што гавран донесе из крвавог боја.
Кроз њу нек утеху нађе свака мати
Која због несреће своје деце пати.
Овај Обилићу. Да л’ ко може рећи
Да је когод био од њег’ јунак већи?
Јер он тешку љагу бачену на њега
Својом крвљу опра, и још осим свега
Распори Мурата. О, мој зете врли,
И твој камен мајка милује и грли.
Овај нека буде Косанчић Ивану,
Овај сличан њему Топлици Милану.
Њих два са Милошем погинуше славно,
Таквога другарства није било давно.
Нараштају српском нек’ за пример служе
Како треба млади људи да се друже.
А овај ћу теби, Страхињићу Бане,
Зете Југовића, витезу без мане.
Владета војводо, мада сав у крви,
Са Косова гласе донео си први.
Нека на твој камен моја суза кане
Што ниси могао да преболиш ране.
Голубане слуго, захвалност је моја
Теби, што не хтеде остати од боја.
Свима из тог друштва, великим и малим,
Споменик подижем и свеће им палим.
Косовка девојко, теби стена ова
Као захвалница српских витезова,
Много си из крви изнела јунака,
У теби је душа српских девојака.“
Раде је посматра и лију му сузе,
Лагано јој приђе, за руку је узе.
„Доста, доста госпо, разговора тога,
Да почнемо темељ сад у име Бога.
Сваком си камену диван спомен дала
И ране косовске сузама опрала.“
„Ти добро говориш, Раде неимаре,
Плачем да окајем српске грехе старе.
Грешило се, Раде, од стварања света
И зато нас снађе ова судба клета.
А сад зидај темељ наших мука тешких
Од тих споменика јунака витешких.“
Раде зида темељ и Богу се моли
Да му рад испадне како госпа воли.
Када Раде зиду примакао стубе,
И када се спреми да отпочне кубе,
Тад царица приђе. „Сад ћу ја да радим,
Уздасима својим зидове да кадим.“
И отпоче шетњу од зида до зида,
Ко да самој себи тешку бољку вида.
И тако је цео манастир саграђен:
Зидан је сузама, уздасима кађен.
Прелепа песма монаха Тадије о зидању манастира Љубостиња, први пут објављена 1976. године, а написана је много пре. Иначе, објављена је у књизи „Манастир Љубостиња“, која је издата у врло малом тиражу и ретко ко зна за ову дивну песму.
Сачувано и пренесено љубазношћу господина Ђорђа Девића, коме се овом приликом захваљујемо.
На Јовањдан, 2015. године
