Због чега држава Србија прећуткује српске жртве?

Однос према српским жртвама у 20. веку је очајан на целој територији бивше Југославије, а истина о њима и данас се прећуткује, оцењено је на скупу о српским жртвама у 20. веку, који је одржан на Коларчевом универзитету у Београду.

Учесници скупа су истакли да сада, уместо братства и јединства, имају политику регионалне сарадње и опет се прећуткује шта се дешавало са Србима у Хрватској.

Тако се, наводе, током посете хрватског председника Иве Јосиповића Србији српске жртве опет не помињу како би се успоставио мир и сарадња.

Професор из Лондона Србољуб Живановић рекао је да „нажалост, у Србији не постоји ниједан споменик подигнут јасеновачким жртвама, нити музеј геноцида и холокауста, о томе се не говори, не пише, о томе деца не уче“.

Према његовим речима, о томе једино уче деца у Републици Српској.

Живановић је истакао да многи заборављају колико је било клања, убијања и злочина над Србима које су починили римокатолици Хрвати и муслимани за време Првог светског рата, али да се о томе ћутало још у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије.

„О томе се није говорило, нити писало зато да се не би увредило иједно племе јединственог троплеменог народа. Зато што се тада ћутало, добили смо Јасеновац“, рекао је Живановић, чији је отац убијен у Београду у логору у Топовским шупама за дечаке.

Он је навео да је у НДХ истребљивање Срба, Јевреја и Рома почело шест месеци пре холокауста над Јеврејима у Немачкој, те да се геноцид над Србима наставио и њиховим пресељењем из Лике и Баније у Војводину да би се ослабио српски живаљ на територијама близу Хрвата.

Новинар и историчар из Берлина Никола Живковић рекао је да у западним и немачким енциклопедијама српске жртве нису нашле место, наводећи да се у последњих 100 до 150 година интереси великих сила не мењају, као ни медијска слика о Србима.

Професор Жарко Видовић испричао је како је изгледао његов логорашки пут од транспорта воза са више од 3.000 Срба, Јевреја и малог броја муслимана, који је кренуо из Сарајева до логора Јасеновац, па до тога да је завршио у Норвешкој као радна снага, одакле је успео да побегне после годину дана.

Видовић, који сада има 93 године, сећа се да су у вагоне, који су били на ускотрачној прузи код сарајевске Вијећнице, потрпани људи, по 200 у сваки вагон, на којем је писало да у њега може стати „седам коња и 40 војника“.

„Певали смо Ђурђевданску песму, коју је сада Бреговић обрадио“, каже Видовић, наводећи да се путовало 24 сата и да су људи падали мртви као кладе у вагонима.

Он се сећа да су по доласку у Јасеновац усташе отвориле вагоне и питале има ли ко гладан, а када се јавио један дечак од 16 година, усташе су му уста натрпале шљунком.

Видовић наводи апсурд да су њега од јасеновачког логора спасили „есесовци“, који су га одвели као радну снагу у Норвешку, и то тако што је један есесовац ударао сваког логораша чизмом по коленима, па који је остао на ногама, тог су и одводили.

Стефан Космајац и Милош Миловић из Београдског културног клуба су истакли да постоји континуитет српских жртава у 20. веку, који се после Првог и Другог светског рата наставио и под комунистичким терором, а касније и у ратовима 90-их година од БиХ, Хрватске до Косова.

Скуп о српским жртвама у 20. веку одржан је у организацији Историјског пројекта Сребреница и Београдског културног клуба.

На скупу је приказан документарни филм „Контекст“ младог талентованог бањалучког режисера Страхиње Стојаковића, који пружа панорамнски преглед скупа о односу према српским жртвама.