Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!

Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године!

film-o-jasenovcu

Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима.

На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, какокаже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину.

Снимање је недавно завршено у Панчеву и Банатском Новом Селу. Екипу филма посебно су одушевили мјештани Банатског Новог Села. Били су врло сусретљиви и прави домаћини. 

– Није било дана да се не окупе радознали и посматрају шта радимо. Мјештани су доносили колаче, ракију, сокове, шта год су имали, показујући своје велико срце. То нам је много значило у мору тешких мисли и сцена препуних крви – каже продуцент Бојан Бабин.

Тежак задатак

Поред Бабина, сценограф и костимограф, Георг Помана, те директор фотографије, Игор Лепедат, као и цијела екипа, својим залагањем и професионалношћу допринијели су стварању и квалитету филма, који је настајао пуне двије године. Овај филм рађен је у продукцији „Антиценсуре“, медијског пројекта Милана Зарића, који је с екипом обилазио терен по Хрватској да би прикупили податке. Сценарио и режију потписује Светлана Петров, која тврди да тај посао није био лак, јер је ријеч о теми која не оставља никога равнодушним.

– Филм је снимљен према истинитим догађајима и обрађује психичко стање усташког кољача. Сви смо имали заиста тежак задатак. Да уђемо у главу злочинца, да прикажемо тај његов болесни унутрашњи свијет, да прикажемо свијет старца Вукашина који је антипод свијету усташког кољача, да сложимо коцкице у овај филм – рекла је о филму Светлана Петров.

Иначе, главне улоге повјерене су Предрагу Котуру, Ненаду Хераковићу и Владану Јаковљевићу. Поред њих, на терену је радило још тридесетак људи, рачунајући и статисте. Екипа је снимање успјешно привела крају, а материјал је још у обради.

Министарство културе Србије још није подржало филм, али Зарић се нада подршци, бар декларативној.

– Додуше, ми их за подршку нисмо ни питали. То ћемо ускоро надокнадити. За нас би најбоља подршка била да ураде нешто више у вези с овим, да наставе. Српска историја има много необрађених тема. Желим да вјерујем да ће подржати овај филм, али и да ће урадити више од тога, како Република Српска, тако и Влада Србије. Они то могу и морају. Ова тема, али и многе друге потиснуте теме, морају коначно постати дио српске колективне свијести. Кад се то буде десило, бићемо као народ много растерећенији. Онај ко не зна одакле стиже, сигурно неће знати ни гдје је пошао. Не треба да будемо превише мудри да схватимо да ми као народ тумарамо, не знајући куда смо кренули. Истина ће нас ослободити. У то сам увјерен. Управо због тога и постоји овај филм – истиче наш саговорник.

Аутори се надају да ће филм изазвати снажне реакције у региону. Да ће папа пасти на кољена – нису баш увјерени, али вјерују да ће му кољена бар клецати. Из Хрватске се надају бурним реаговањима.

– Биће негирања, нападања, исмијавања, али највише игнорисања. Да не бих нагађао, најбоље да сачекамо и видимо како ће то дјеловати на њих. Боља је било каква реакција него никаква – каже Зарић.

starac-vukasin-film

Главни и одговорни

„Антиценсура“ има понуду да филм или бар репортажу о филму прикаже на једној телевизији, која има 500 милиона гледалаца. У том случају, прича би могла доћи до папе.

– Ватикан, Католичка црква, папа и сви остали противници имају онолико моћи колико и мрак када се појави свјетлост. Ово зло, као и све лажи које нас окружују, опстају само у одсуству добра, односно истине или, боље речено, нас који имамо обавезу да свједочимо истину и да личним примјером покажемо шта је добро. Овај филм ће посебно привући млађу публику. То је и био мој циљ. Млађа популација не воли досадне документарне филмове или бесмислена политичка препуцавања. Зато овај филм има и едукативну сврху – додаје аутор филма.

Многи српски историчари сагласни су да о овој теми треба много више да се прича. Дошли смо у ситуацију да ученици нису ни чули шта је Јасеновац, нити шта он представља за српски народ. Поражавајући је устаљени став да треба да окренемо леђа ружној прошлости и окренемо се помирењу и свијетлој будућности. Али, гласови оних који сматрају да напретка нема без истине, ма како она била ружна, све су јачи.

– Мислим да наставници нису главни кривци. Као прво, нешто што и сами не знају, јер их нису учили, не могу да избјегавају. Друго, колико знам, наставници имају план предавања којег би требало да се држе, а није ми познато да је геноцид у НДХ увршћен у школско образовање. Главни и одговорни су у влади, у министарству просвјете. Њих треба питати нешто више о овој теми – додаје Зарић.

Он сматра да су, нажалост, Срби најодговорнији за гурање Јасеновца под тепих.

– Да у Србији има воље, ми не бисмо у 21. вијеку разговарали о овој теми. Ова тема била би дио колективне свијести. Нису нама Хрвати криви што нисмо свјесни себе и своје историје. Кључна ријеч је одговорност. Гдје је ту наша одговорност? – пита се наш саговорник.

У ситуацији када из Хрватске свакодневно стижу лоше поруке – протјеривање ћирилице из Вуковара, негирање истине о Другом свјетском рату, отворена мржња према Србима – прећуткивање истине је најгора опција коју можемо изабрати, увјерен је наш саговорник.

– Те хрватске реакције сличне су ситуацијама када пијани муж малтретира своју супругу, коју је претходно много пута преварио. Та реакција је психолошки феномен. Иначе, није вриједна коментара. Важно је показивати истину свагдје и на сваком мјесту, широм свијета. Када ово постане дио глобалне свијести, онда ћемо се и ми, али и Хрвати, освијестити. Аушвиц је дио глобалне свијести. Зашто да то не буду и Јасеновац или Јадовно, као и на десетине јама и других стратишта, гдје су Срби звјерски убијани – пита на крају Милан Зарић.

Реконструкција: Злочинац се повјерио љекару!

У јануару 1943. године усташе су у Јасеновцу организовале такмичење у клању логораша, махом православних Срба. Кладили су се ко ће заклати више људи. Оно што се тада десило забиљежио је логорски љекар. Он је, између осталог, записао и „исповијест“ кољача Жилета Фригановића, који је те ноћи убио 1.100 људи, а његова посљедња жртва био је старац Вукашин.

Фригановић је свједочио да „никада у животу није осјетио такво блаженство“ као када је клао људе. На ред је онда дошао Вукашин из Клепаца, код Чапљине. Смиреност овог старца га је излудјела.

– Гледајући га и слушајући, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању вратим занос. Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић!“ Запријетио сам му, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му уво. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: „Живио Павелић“ или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић“ или ћу ти откинути нос! А кад сам му и по четврти пут наредио да узвикне: „Живио Павелић“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: „Само ти, дијете, ради свој посао“ – свједочио је Фригановић.

То је била кап која је прелила чашу, па је кољач старцу ископао и очи, раскомадао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га шутнуо у јаму. Тада је зауставио свој крвави пир и више није имао мира, нити је могао да „обавља свој посао“. Старац му је долазио и у снове, постхумно прогањајући злотвора својом смиреношћу.

СПЦ канонизовала Вукашина Мандрапу!

Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је 1998. године. Српска православна црква је одредила да се дан Светог новомученика Вукашина Јасеновачког обиљежава 29. маја.

Забиљежено је да Вукашин уопште није био старац, већ само зрелији човек, али већ је био зарастао у просиједу браду. Родом је из села Клепци, на источној обали Неретве, код Чапљине. Побијена му је цијела породица, а њега су ухватиле усташе. Најприје је био депортован за Сарајево, а одатле 1942. године у усташки логор Јасеновац.

Иначе, у селу Клепци раније се налазила Црква Светог апостола Луке, почетком 16. вијека. Од 1857. године обновљена је као Црква преображења Христовог. Током посљедњег рата у БиХ, хрватске снаге су је 1992. године сравниле до темеља и порушиле цијело село Клепци.




3 коментара

  1. Daniela

    To je tačno da u školama u Srbiji za vreme Tita i posle njegove smrti nije se u školama ni u uđbenicima nije ni rec rekla o Ustašama. Do saznanja sta se sve desavalo i pre Prvog svetskog rata i pre Drugog svetskog i za vreme istog, saznala sam mnogo kasnije. Hrvatima ne treba stavljati samo Jasenovac na kicmu, mnogi Srbi nisu ni do dosli do Jasenovca a bili su ubijeni. A da ne pricam o jezivim zlocinima isto i pre Prvog svetskog rata i za vreme istog. Pa slogan SRBI NA VRBE dotira još i pre Prvog svetskog rata. To se desavala duž cele reke Drine sa njihove strane Pa bacanje tek rođenih srpskih beba svinjama. Zamislite mucili su bebice. Kako bolesni umovi.
    Ima mnogih zanimljivih dokumentaraca, nisu dosdni samo Vas duša jako zaboli za njih. Boško Obradović iz pokreta Dveri je napravio sa svojim ljudima mnoge i dobre dokumntarce
    Meni mnogi zameraju sto Kurvate nazivam Ustašama. Zasto NE. Zasto se vecito još stavlja pod tepih i cuti. JA NECU DA CUTIM
    Kao da mi te silne duše napacene ne daju mira, i teraju da se derem na sve snage i govorim o tome. To je moja moralna obaveza prema njima.
    Svi ti moji ucitelji, profesori su i znali za te zlocine ali kao detetu su mi precutkivali, da li zbog straha od Titove administracije NE ZNAM.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *