Затвориће нам врата у духу шеријата

Шта Србија не зна о новом „економском партнеру“, Уједињеним Арапским Емиратима, земљи духовног мрака и насиља над друкчије мислећим људима, која је опчинила српску политичку елиту, јер је са шеицима нашла многе заједничке интересе.

Калифа бин Зајед Ал Нахјан - владар Уједињених Арапских Емирата

Калифа бин Зајед Ал Нахјан – владар Уједињених Арапских Емирата

Мада су Емирати од Србије удаљени тачно 3.805 километара, ова земља се многима чини знатно ближе због чињенице да је свет постао глобално село и да из Београда има редовна линија (компанија Fly Dubai) којом је могуће доћи у земљу нафте и највећих небодера на свету, за само пет и по сати. Таблоидов репортер је имао прилику да види ову земљу „споља и изнутра“ и да сагледа све њене противречности. Наиме, реч је о држави у којој и данас влада шеријатско право и телесно кажњавање, у којој су странци људи нижег реда, где је ислам (као и у другим исламским земљама уосталом), једина истинска вера. Са друге стране, профит од нафте је у Емирате донео и нова божанства, попут немачког аутомобилског гиганта БМW и многих других светских брендова којима се данас локални шеици искрено клањају. Ипак, не треба заборавити да је на врелом песку овог пустињског подручја централне Азије, вековима царовала сиротиња. Зао дух ове мрачне прошлости увек прети својим повратком. Заустављене инвестиције и глобална криза стигли су и на врата ове пребогате нафтне империје. Земље духовног мрака и насиља над друкчије мислећим људима, која је опчинила српску политичку елиту, јер је са шеицима нашла многе заједничке интересе.

Без обзира што су Уједињени Арапски Емирати једна од најбогатијих земаља света, и што сваки мушки држављанин ове земље кад напуни осамнаест година, од владара добија на поклон кућу или стан, аутомобил и неколико десетина хиљада долара на поклон, реч је о држави где правила савремене цивилизације не важе. Бесконачан је списак забрана, сурова су кажњавања и за најмањи преступ, присутан је средњовековни третман жена, а владарска династија има неограничено право на имовину и живот сваког човека, био он држављанин Емирата или странац на привременом раду.

Како ова држава шеријатског права гледа на странце (и у својој земљи тако и ван ње), најбоље се види према радницима који су привремено запослени у Емиратима.

Највише је неквалификованих радника у Емирате стигло из Пакистана или Индије, јер је пожељно да су сви они муслиманске вероисповести. Ти радници живе у условима који се мало разликују од оних који су владали у концентрационим логорима за време Другог светског рата: колективни смештај, храна чији би „квалитет“ моментално изазвао побуну у било ком европском затвору, раздвојеност од породице…

Страни радници само изузетно имају право да у Емирате поведу своју супругу. Они којима то није дозвољено имају могућност да своју жену позову у посету, али ту се испречи један други проблем: жене не смеју саме да путују. Због тога несрећни гастарбајтер мора да плати и пут неком свом шураку или тасту да му доведу жену, а то су већ трошкови које обичан физички радник себи не може да дозволи.

Град Дубаи је центар проституције. Најтраженије су белкиње из Европе, најјефтиније су девојке из јужне Азије, а могу по посебним, високим ценама да се нађу и Арапкиње. Целокупна раскош Уједињених Арапских Емирата створена је на високим приходима од нафте и на најсуровијем израбљивању стране радне снаге. За Арабљане, који себе сматрају правовернима, многобожачки Индијци су у рангу стоке која се немилосрдно искоришћава. Месечна плата обичног радника из јужне Азије износи од око 150 до 300 евра.

Страни радници доведени у Емирате бесплатно живе у баракама у пустињи, на ободу градова. Хране се о свом трошку, а шта једу да би уштедели неку цркавицу и помогли своје рођаке у далекој отаџбини, нико не зна. Неки од њих живе и поред постројења за прераду каналазационог отпада сакупљеног у Дубаију, где и раде. Смрад је несносан, али радници из Индије и Пакистана све то морају да прихвате ако желе да остану у Емиратима.

За несрећне стране раднике не постоји никакво здравствено, пензионо нити социјално осигурање. Ако се разболе лече се сами или умиру. У случају да остану без посла имају месец дана рок да нађу нови посао или да напусте УАЕ, јер за њих нема никакве социјалне или помоћи за незапослене.

Главни приходи Емирата потичу од продаје нафте и природног гаса. Проблем је, међутим, да нафтне резерве скоро искључиво на територији емирата Абу Даби, док остале чланице савеза или располажу занемарљивим количинама црног злата или су њихове резерве већ при крају.

По величини територије други емират, Дубаи, тренутно само 4 одсто свог националног дохотка од годишње 45 милијарди долара, добија од нафте. Уместо већ готово исушених извора нафте, за садашње богатство Дубаија најзаслужнији су трговина и туризам. Арапи, староседеоци Емирата једини су који имају држављанство УАЕ. Странци ни на који начин не могу да постану држављани ове земље, где бруто друштвени производ по глави становника износи 49.700 долара годишње. А, држављана УАЕ је 2009. године било 4.798.491.

Због климатских услова, али и историјских искустава и садашњег благостања насталим шикљањем нафте из земље, Арабљани имају потпуно другачији менталитет од Европљана. Они себе првенствено сматрају изабраним народом, јер је из њихових редова поникао Мухамед, кога сматрају Божијим пророком. По Старом завету, Аврам је имао сина Исака са регуларном женом Саром и од њега су настали Израелци. Са својом ропкињом је имао сина Исмаила, од кога су настали Арабљани. По Курану, међутим, Исмаил је прворођени син, а његова мајка је такође легитимна Аврамова жена, те су Арабљани, тако посматрано, старији и важнији народ од Израелаца.

Већ би и овакво са колена на колено преношено веровање о посебности у очима Бога било довољно да објасни гордост и надменост становника Арабијског полуострва у односу не само на све остале народе, већ и на оне Арапе који не живе на простору где је рођен Мухамед, али разлога има још. Одмах после смрти Мухамеда Арабљани су уједињени под првим калифима изузетно брзо загосподарили простором Блиског истока, али су убрзо, покоривши Северну Африку, прешли и у Шпанију коју су под својом контролом држали седам столећа. На исток се њихово царство простирало до данашње Индије.

Арабљани су у тој пространој империји били владајућа класа и све до пропасти калифата сви остали народи су им били потчињени. Због свега тога, Арабљани и данас са висине посматрају припаднике осталих народа, поготово оне који нису муслимани, а најнижи ранг, још по учењу самог Мухамеда, имају многобошци, као што су, на пример, Индуси који данас чине најбројнију радну снагу у земљама Арабијског полуострва.

Од сироте пустиње до царства капитала

Вековима су Арабљани учени да мало раде и да време не значи ништа. Најважније привредне гране пре откривања нафте биле су трговина, рибарство и гусарство. Неке озбиљне производње, макар и пољопривредних производа, никада није било. Оно што је данас нафта, у старим временима је био тамјан који се добијао на крајњем југоистоку Арабијског полуострва и караванима преносио до Средоземља.

У средњем веку до зла бога сиромашни и заостали данашњи Уједињени емирати преживљавали су захваљујући рибарству и пљачки туђих бродова које су нападали у Хормуском пролазу, који повезује Индијски океан и Персијски залив.

Због тога је Велика Британија 1819. године ставила Емирате под своју контролу, мада им је препустила вођење унутрашње политике. Тек 1971. године Енглези се повлаче са ових простора и УАЕ стичу пуну независност.

Захваљујући енормним приходима од нафте и гаса становници Емирата су брзо научили да могу да живе ништа не радећи. Сваки мушки становник УАЕ пошто напуни 18 година од свог емира добија на поклон извесну своту готовине (мери се у десетинама хиљада долара, а варира од емирата до емирата), кућу и посао.

Скоро сви мушкарци из Емирата раде у државној служби, највише њих у полицији. Остали се баве трговином на међународном нивоу или на неки сличан начин згрћу милионе у суштини ништа не радећи. Све физичке послове у УАЕ обављају страни радници, најчешће они из Индије и Пакистана.

„Ништа не сме да заклања поглед на BMW“

Бурж Калифа носи назив по Шеику Калифи

Бурж Калифа носи назив по Шеику Калифи

Када је схватио да се финансијски префорсирао и да сам никако не може да исфинансира не само ово здање већ и многа друга која су пре светске финансијске кризе почела да ничу по Дубаију, шеик Мухамед се за помоћ обратио владару Уједињених Арапских Емирата, пребогатом Калифу бин Заједу Ал Нахајаноу, емиру од Абу Дабија, који је пристао да помогне, али под условом да зграда промени име од Бурж ал Дубаи у Бурж Калифа.

Преко ноћи су имена замењена не само на самој згради, већ и на свим сувенирима који су били припремљени за свечано отварање. Када самодржац Дубаија шеик Мухамед нешто намери, то мора одмах и безусловно да се одради. По потреби се доводи и радна снага из иностранства, као што је био случај са неколико хиљада Индијаца доведених само да би у току једног преподнева озеленили пустињу у околини једног здања. Шеику ништа није скупо.

Емир Абу Дабија је још ексцентричнији. Од архитекте који је требало да изради реплику париског Лувра шеик Калифа је тражио да сазида макету у односу 1:1, односно у истоветној величини у којој ће касније да буде изграђена и сама палата.

Пошто је архитекта, који је пореклом из Србије, зграду сазидао у близини салона BMW-а, емир је наредио да она одмах буде порушена и сазидана на неком другом месту, јер „ништа не сме да заклања поглед на BMW“.

Перверзије луксуза у коме живе становници Емирата немају границе. У сред пустиње, на ужареном песку, где дневна температура зна да пређе и шездесети подељак, сазидано је – скијалиште. Док напољу пржи сунце у пространој дворани гости могу да уживају у вештачком снегу на скијашкој стази природне дужине. У шопинг моловима постоје клизалишта на леду, иако бабе и деде данашњих Арабљана за сигурно у животу нису видели ни снег ни лед.

Стаза за чувене ауто-трке у Абу Дабију налази се поред саме марине за јахте како би богати гости трке могли да прате са палуба својих лађа. На једној трци је управо због тога дошло до скандала када је шеик пре краја отпловио увређен што се у близини укотвила неколико метара дужа јахта руског милијардера Романа Абрамовича.

Израбљивање странаца

Као и у свим исламским земљама проституција, алкохол, дрога и свињско месо су у Емиратима забрањени, али их има у изобиљу. Свињско месо се продаје у посебним деловима продавница где је муслиманима забрањен улаз и изузетно је скупо.

У Дубаију странци могу да добију дозволу да конзумирају алкохол, док је то локалном становништву строго забрањено, али га и оно набавља уз помоћ странаца у послузи. Цене алкохолних пића у емирату Аџман далеко су ниже него у Дубаију, па странци радо иду тамо у куповину. Проблем је у томе што копнени пут од Дубаија до Аџмана води преко емирата Шарџа, који финансира саудијска краљевска породица, али под условом да се најстроже забрани продаја, поседовање и конзумирање алкохола.

Због тога су локални мангупи развили јединствен систем рекетирања туриста: чим виде да се неко, долазећи колима из Аџмана зауставио на раскрсници или семафору, они га својим возилом чвркну и предложе да се позове полиција да обави увиђај. Несрећна жртва, знајући да је за поседовање алкохола у Шарџи предвиђена драконска казна, а да затвори у УАЕ никако нису здрава места за боравак, пристају на сваку врсту нагодбе само да не буде позвана полиција која би открила алкохол у возилу.

Шеријатско право и надземни метро

Страни радници по правилу раде 12 сати дневно, шест дана у недељи. Годишњи одмор је за већину од њих потпуна непознаница. Синдикално организовање нити постоји, нити је дозвољено – коме се услови рада у Емиратима не допадају може једино да напусти земљу.

До скора су страни радници морали да депонују своје пасоше код свог послодавца који је тако постајао буквални господар њихових живота. У међувремену је закон нешто либералнији, па они сада то чине једино ако послодавац то од њих захтева. Приликом промене послодавца дешавало се да стари одуговлачи са предајом пасоша радника који га напушта, па несрећни човек не може да напусти земљу све то време.

У нешто бољем положају су странци који представљају неопходне стручњаке без којих би привреда Емирата стала. Међутим, и они имају мања права него локално становништво. Без обзира да ли су муслимани или не и странци морају донекле да се придржавају поста за време рамазана, па им је тако строго забрањено да преко дана једу или пију на јавном месту. Да би могли лакше да буду контролисани они прозоре на својим колима смеју да затамне највише до 30 одсто, док локално становништво сме све прозоре на колима да има потпуно затамљене.

У Емиратима је на снази шеријатско право које предвиђа свирепе телесне казне, као што је одсецање појединих делова тела, јавно бичевање или каменовање до смрти. У суштини, једини извор закона је локални емир који суди како он хоће, и у зависности од расположења. Власник све земље и свих грађевина у држави је емир, који је истовремено и једини господар над народом – како локалним становништвом, тако исто и страним радницима или туристима. Његова воља је у држави алфа и омега и дешавало се да из пуке хировитости емир нареди да се сруши нечија кућа, јер му је ометала слободан поглед, или нека друга грађевина која му се не допада. И то без накнаде.

Шеик Мухамед од Дубаија је, на пример, после прве вожње хтео да сруши локални метро који иде надземно, на стубовима. Разлог је био тај што је шеик замишљао да ће траса да буде потпуно равна и права, што због конфигурације терена није било могуће. Ниједан странац не може да стекне држављанство Емирата, ма колико дуго тамо боравио и радио. Право на боравак тако има само онај страни држављанин који доприноси овој пустињској земљи. Држављанство би, са друге стране, значило да је шеик дужан да и њега издржава, као што то чини са свим својим поданицима. У суштини, странац у Емиратима је увек грађанин другог или трећег реда са којим локално становништво може да ради шта хоће.

Свакоме ко одлази у Емирате препоручује се да избегава позиве локалних становника да са њима посети пустињу. У случају да има срећу, неопрезни странац ће се са те туре вратити само опљачкан и силован, а ако нема среће остаће заувек испод неке пешчане дине. Арабљани сваког странца посматрају као ниже биће чију им је судбину Алах положио у руке. Једна од њихових изрека каже: „Са мојим сином се борим против брата, а са братом се борим против туђина.“

Исламски фашизам: један вођа, један закон…

У Уједињеним Арапским Емиратима све је подложно самовољи локалног владара, шеика. У њиховим рукама је сконцентрисана сва моћ, како она законодавна, тако исто и извршна и судска. Јавни живот се у УАЕ одвија у тржним центрима који су климатизовани и украшени фонтанама и биљкама. У ресторанима постоје делови у којима обедују породице, одвојени од дела ресторана у коме је боравак дозвољен једино мушкарцима.

Најстроже је забрањен било какав контакт мушкарца и жене који нису у браку или сродству, а сваки вид физичког контакта, макар и обично руковање у тим случајевима је недопустив! Арапи и иначе практикују поздрављање без физичког контакта, осим када се пољупцем у руку или раме исказује поштовање и сопствена оданост.

Према шеријату је сваки облик ванбрачног секса забрањен, а прељубници се најчешће кажњавају смрћу. Жена која превари свог мужа, макар тако што је разговарала са непознатим мушкарцем без мужевљеве дозволе и његовог надзора, обавезно се осуђује на смрт, а иста казна очекује и оне мушкарце или жене ухваћене у сексу са особом истог пола.

У духу шеријата, забрањено је држање кућних љубимаца, посебно паса који се сматрају нечистим. Такође, у духу шеријата, у ултра конзервативној Саудијској Арабији, забрањена је продаја поврћа фалусног облика (краставци, шаргарпе и слично) како домаћице не би дошле на грешне мисли.

Шеик има право да се предомисли

Шеика Калифа никакав овоземаљски закон или уговор ни на шта не обавезују, а ово посебно важи за споразуме са неверницима, каквима он сматра и православне Србе, поготово јер света књига муслимана, Куран, изричито дозвољава кривоклетство, ако је то у интересу ислама. Ништа од договореног не важи док то не аминује главни шеик Калиф, а ни то неће важити довека, јер он сваког тренутка има право да се предомисли.

Власништво над женом

У Емиратима је женама дозвољено да раде и возе аутомобил, али једино уз изричито одобрење супруга, а ако нису удате онда брата или оца. Најстроже им је забрањено да разговарају са одраслим мушкарцима који нису из њихове породице, мада и за то могу да добију дозволу супруга, односно оца или брата. Сматра се изузетном увредом за главу куће ако се неки мушкарац обрати некој чланици његовог домаћинства пре него што је за то добио дозволу.

Алах, Мухамед, па Зајед…

Шеик Зајед бин Султан ал Нахјан од Абу Дабија се сматра ујединитељем земље и вређање његовог имена је у УАЕ највећи злочин после вређања Алаха и пророка Мухамеда!

У Емиратима не постоје ни назнаке цивилизованог друштва – нема ни избора нити референдума!

 

Извор: Таблоид




8 коментара

  1. Biljana

    Uz svo duzno postovanje autoru texta, ali moram da pitam „ko je bio Vas izbor informacija, Rashim Kumar ili neki D’Souza?“ Zasto niste dosli i pitali nase ljude koji tamo zive da Vam i nesto kazu o tome!? Istina je da je exploatacija velika ali isto tako te ljude niko ne tera da budu tu gde su i ima hiljade onih koji ostaju tu bez vize jer verovali ili ne njima se kuci ne vraca jer jedva da je imaju, tamo, odakle dolaze. I da, sve je to tuzno, ali meni je tuznija cinjenica da recimo jedan nas vrhunski strucnjak ce imati manju platu od bilo kog prosecnog strucnjak ili nazovi kako god, iz Velike Britanije. Ti ljudi, koje toliko zalis su upravo placeni onoliko kojiko znaju…a ne znaju puno. Dosli su tu da bi prehranili porodicu, u bukvalnom smislu te reci, a ne da sakupe da bi isli na letovanje i kupili novi BMW ili sagradili kucu sa dve statue lava na kapiji. Serijatski zakon se primenjuje ako su u pitanju muslimani a cak ni tamo do kraja…postoji civilno, gradjansko i serijatsko pravo koje se prati. To sto ne daju pasose drugim nacionalnostima je potpuno razumljivo…da nije tako ja bih sad zovela u Indiji ili Pakistanu… Istina, ova zemlja je najvece licemerstvo, ali je to tako sto se uporno drze religije… nemaju problem sa drugim religijama, naprotiv…veci je problem kada im kazes da si ateista. Zenama je apsolutno sve dozvoljeno ali ih kultura sprecava da uvek cine stvari na svoju ruku. Pa ni moja majka ne bi kupila auto da se prvo ne konsultuje sa mojim ocem. Sad ne mogu da idem kroz sve sto je napisano, ali svakako zakljucak je da je sve vrlo izvedeno iz konteksta i dosta toga cak netacno.

    1. bosanski srbin

      cao sofija, ja sam do sad bio sest puta u uae, ovo sta piseo ovde cista neinformisana ili bolesno informisana babina prica, par stvari stimaju ali vecina bolesna fantazija.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *