Зашто смо заборавили злочин какав се, осим нама, никада и нигде у свету није десио? (ВИДЕО)

Пише: Иван Максимовић

Септембра 1988. године, породица Петровић претрпела је злочин почињен над њиховим упокојеним бебама. Двојица близанаца, умрлих убрзо по рођењу сахрањени су 5. и 6. јула у селу Граце, општина Вучитрн. На Крстовдан, деда Станко открива оскрнављене гробове својих унучића. На Крстовдан, 25 година касније, екипа Новинара.де посетила је родитеље страдалих беба и о том злочину причала са њима.

Петровићи на окупу. Фотографија из породичног албума.
Петровићи на окупу. Фотографија из породичног албума

На наше велико изненађење сазнали смо да смо једина новинарска екипа која их је икада посетила поводом тог догађаја за све ове године. Њихово сећање је, наравно, још увек врло живо. На сам помен разлога зашто смо дошли мајка Драгица прекрива рукама лице и почиње да плаче.

Отац ових близанаца, Радојко, говори нам о томе како је све изгледало. „Када сам сазнао да ми је жена родила близанце није било срећнијег човека на свету од мене. Међутим, једно дете је умрло 12 сати а друго 24 сата после рођења. Из болнице у Косовској Митровици њихова тела смо пренели кући а одатле је поворка кренула до вечне куће наших новорођенчади. Сахрањени су по свим српским обичајима“ присећа се Радојко.

Мајка Драгица кроз сузе прича о догађају „близанци су превремено рођени. Доктори су мислили да ће друго дете преживети али пошто су били близанци, ни оно није могло да преживи“.

С обзиром да деца нису била крштена, нису могла да буду сахрањена на православном гробљу. Њима је место за гробницу, на свом породичном имању, уступио мештанин коме је раније умрло дете па је из истог разлога као и ови близанци било сахрањено на том месту.

„Све је било по реду“ каже Радојко не знајући шта би био мотив скрнављења „нисмо били никоме дужни осим Богу за добробит и останак Срба на Косову и Метохији. Убрзо после сахране десило се зло које се не памти у свету. Децу су нам шиптарски зликовци извадили из гробница, ни криве ни дужне. Изгледа да смо били криви само што смо Срби и што смо на свом огњишту“. Радојко верује да су Шиптари – ириденте, имали јачу подршку „јер су готово све Србе протерали са Косова и Метохије, а остало је још да гробнице „почисте“ и да у потпуности ослободе територију“. Његов отац, деда Станко, први је открио да су гробићи раскопани.

Драгица се присећа Крстовдана те године „око њиховог гроба је било неког грања и дрвећа. Свекар је дошао кући, мени ништа није хтео да каже да се не бих потресла, а мојој свекрви каже „жено, видео сам неке пелене на трњу“. Моја свекрва је одговорила да то не може да буде, јер су деца закопана. Међутим свекар је био упоран и тако су њих двоје отишли на гробље. Кад су стигли тамо имали су шта и да виде. Пелене у којима је беба била замотана биле су бачене на трње. Његова глава је била метнута на неки штап а кости разбацане свуда наоколо“ прича Драгица кроз плач.

„То народ није могао да уради“ каже Радојко. „То је неко ко нема Бога, ко нема веру… а можда није ни човек. Испоставило се да су то урадили Шиптари, по нечијем налогу. Нису могли то сами да смисле и ураде“.

Иако је случај пријављен најближој полицијској станици они се тек сутрадан појављују на месту до тада невиђеног вандализма. Злочин су починила петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину. У извештају полиције, тадашњег Комитета нити медија не помиње се у каквом стању и положају се налазила главица раскомадане бебе. 

Чудно је што су шиптарчићи то радили током дана! Мајка Драгица описује тренутак дешавања, по својим сазнањима, и наводи чак и сведока који се ту нашао. „Неки старији Черкез је ту чувао краве и рекао им „децо, немојте то да радите, па то никада није било и никада неће бити да се мртви раскопавају“. Они су му рекли „ћути стари, шта ти знаш“ а он им је само рекао „кад дође полиција ја ћу да кажем да сте ви то урадили“. Они су наставили, неком кашиком су раскопали гроб и све што су нашли разбацали су наоколо. Дошла је полиција а са њима и главни вештаци који су су утврдили како се све одиграло. Онда су сви схватили да се десила велика трагедија. Читаво село је дошло на њихов гроб, деца из школе су дошла, из целе општине су долазили“.

Већ током вршења увиђаја на гробљу су се окупили мушкарци, жене, деца – Срби. Да одају пошту овим малим посмртним мученицима али и да поделе жалост уцвељене српске породице. Повређене и понижене како никада ниједна на свету није била. Народ се на гробљу окупио и сутрадан а онда су се протести наставили у центру села. Ношени су транспренти (у оно време „пароле“) и, између осталог, узвикивало се „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић и тада рекла: „Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за шта су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне“.

Изречено тада било је, у ствари, понављање вапаја Срба са Косова и Метохије. Вапаја који се и данас чује.

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б. (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

„Пронађени су захваљујући здруженом одреду полиције из Прокупља и народу. Шиптарима и некима из нашег села који су радили у полицији тих година. Случај је расветљен, приведени су и одржано је суђење. Међутим, суђење је тек формално одржано“ присећа се Радојко. Позив за суђење је путовао 7 дана да би га Радојко из своје Општине добио у 19 сати увече за рочиште заказано за сутра у 9 пре подне. Он то тумачи намером општинске администрације да спрече било какве протесте, медије или дизање било какве „буке“ око тог случаја. Једва је успео да издејствује да суђењу присуствује и његов отац, деда Радојко. Њих двојица су били једини над којима је полиција тада извршила претрес. „Тадашњи судија, Драгиша Морганић, дозволио је да се суђење одвија на шиптарском језику. Колико ја знам суђење се увек одвија на језику већине, а не мањине, Шиптари су у то време били мањина. Био сам упоран и захтевао да се суђење одржи на српском језику, јер то није само моје суђење, то нису само моја деца иако сам ја њихов родитељ. То је губитак селу два становника, школи два ученика, држави два војника“. Радосав се сећа да то није било пружање било какве надокнаде душевном болу његовој породици већ напротив. Страдање и понижење се ту настављају. „Председник Суда, Драгиша Морганић, нипошто није дозвољавао било какву измену предвиђеног начина суђења али ни одлагање или продужење суђења. Све је обављеном у једном дану. Тројица су осуђена на кућни притвор, а двојица на казну од 6 месеци затвора у КП дому, као малолетници. То време је брзо прошло и они су се вратили кући као народни хероји“.

После неколико година Драгица је остала у другом стању. Редовно је ишла на лекарске прегледе у Косовску Митровицу да би јој пред порођај сваки пут Срби доктори препоручили да порођај обави ван територије Косова и Метохије. У то време у болницама су радили и Шиптари па је код свих постојала бојазан да би њој посебно могли да науде.

Овде се намеће недоумица. Постоји освета од када постоји и људски род али шта је то и како би се уопште могло звати да се жртви од крвника понавља злочин само зато што је једном већ била жртва? Чак не од злочинца лично већ уопште, од неког припадника његовог народа?

Следеће порођаје Драгица је имала у Болничком центру у Крагујевцу.

„То се могло десити у било ком селу. Ко се није родио није могао ни да умре“ каже Радојко. „Са нама су трагедију делили сви, сва деца из школе су дошла. То није била само наша трагедија“. Нису се са злочинцима сретали после тога и верују, а и како су сазнали од људи из своје околине, починиоци су се крили и избегавали сусрет са њима. Данас, после 15 година „начин облачења се променио, они су се променили, одрасли су. Не би могао да их препознам и када би их срео“ каже Радојко.

Породица Петровић и данас проживљава одређено страдање. Током истраге и извесно време после окончања судског поступка Петровићи су могли да обилазе гробиће својих близанаца али, у страху од Шиптара, већ годинама не смеју то да чине. „Тамо идем само очима“ каже Радојко. „Иако је то у нашем селу, наше сеоско гробље, ја тамо не смем да идем. Само погледом и враћам се у мислима. Знам. Ту су ми деца закопана.То се ни једној нацији није десило осим Србину. Доказано. Чак су им и српска мртва деца непријатељи. Они су ту, из суседног села. Порасли су у људе и живе животом који нису заслужили, нити су осуђени за злочин који су починили“.

Догађај који је уследио Петровићи сматрају Божијим промислом. „Организатор, односно најстарији од шиптарске деце која су тај злочин починила, доживео је несрећу у непосредној близини. Играо се баш као што је то радио пре извршења злодела“. Мање пластичне флаше, напуњене водом и повезане канапом, представљале су импровизане нунчаке којима је опонашао сцене из борилачких филмова. У једном тренутку бацио их је високо изнад своје главе а како се налазио испод далековода флаше су се обмотале око жица, вода се просула и направила спој. Под високим напоном вода је шиптара полила и истог тренутка, како Радосав сведочи, спржила му обе ноге. „Иако су на суђењу говорили да не знају српски, тог момента је почео да кука на српском тражећи помоћ. Знао је да у оближњој њиви Срби беру кукуруз. Када је почео да запомаже пришао му је баш мој рођак, пружио му помоћ и одвезао га у болницу у Приштини. Нисмо хтели да злопамтимо. Ми смо народ који може да живи са свим осталим народима око себе“.

Драгица и Радојко Петровић, у годинама пре злочина.
Драгица и Радојко Петровић, у годинама пре злочина

Рат, опасност коју је донело повлачење српске војске из овог дела Србије као и окупација Косова и Метохије многе је нагнала у бег. У лето 1999. године и Петровићи одлазе у Крагујевац покушавајући да започну нови живот. Упркос свему Драгица је била најупорнија у својој породици да се врате у Граце и да остану на свом огњишту где су изградили кућу у којој и данас живе. Свим мајкама поручује „да буду храбре, да рађају децу и да се ничега не плаше, као што сам ја рађала. Желим да свачија деца буду здрава и весела и да се што више Срби множе на Косову“. Драгица додаје да је скрнављење гробића била велика трагедија и да неће заборавити ни један детаљ док је жива. „Имам и другу децу, још четворо њих и сву радост су ми дали али њихово место не може да се попуни“.

Током Видовданских свечаности 2004. године Епархија рашко-призренска доделила је „српској мајци, Драгици Петровић орден Мајке девет Југовића“.

Припремио:
Иван Максимовић
Косовска Митровица, СРБИЈА




6 коментара

  1. mariza

    ko nije živeo sa šiptarima ne zna ko su I nikada neće saznati….pročitajte knjigu Godine Užasa od Tome Radosavljevića, najbolje je opisao šiptara još od turskog vremena do danas……

  2. Филип

    Ужас и туга ! Али је и ужас и туга да преминула новорођенчад, зато што нису крштена, породица мора да сахрањује по приватним имањима а не на гробљу и то само зато што нису крштена. Сулудо. Наша црква мора да научи да се брже привикава променама у друштву, наравно ако она суштински не задиру у њено учење. Зар је толики проблем смислити начин да се невина бића достојно сахране као православни ?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *