Зашто је ова земља бомбардована?

Пише: Михаил Вашченко

Четрнаеста годишњица агресије НАТО-а на СРЈ обележена је млаким изјавама српских званичника и постављањем истих питања Русији. Неки нови догађаји на светској сцени, изгледа, само потврђују старе одговоре.

24. марта навршило се 14 година од почетка војне операције НАТО-а против Савезне Републике Југославије. Годишњица тих трагичних догађаја у Србији није прошла незапажено. У храмовма Српске православне цркве (не само у Србији, него и другде, на пример у Републици Српској) служени су парастоси, а највиши функционери Србије положили су венце испред споменика жртвама ове агресије.

Било је и званичних изјава поводом годишњице војне операције, али су оне углавном биле формалног карактера. На пример, како саопштавају „Вечерње новости“, премијер Србије Ивица Дачић је изјавио: „Надам се да више нећемо морати да гинемо за Србију, већ да живимо и радимо за њу, да свако улаже највише што може“. Градоначелник Београда Драган Ђилас је положио венац испред споменика погинулим радницима Радио-телевизије Србије и том приликом изјавио да „и после 14 година може да се постави исто питање: зашто је ова земља бомбардована, зашто су толики људи изгинули?“. Министар саобраћаја Милутин Мркоњић је поручио да је влада спремна за „обнављање инфраструктуре наше земље“.

Као што се може приметити, ни у једној од тих изјава није поменуто да су агресију извршиле земље НАТО-а и да су оне њени главни виновници. Само је потпредседник Александар Вучић био мало отворенији и изјавио да се они који су „погинули током 1999. у бомбардовању НАТО-а нису плашили вишеструко надмоћнијег агресора и показали су да врло мали, али поносан народ има будућност“.

Обратимо поново пажњу на позицију Русије, тачније на њену улогу у међународној политици. Русија у УН заузима врло чврсту позицију по питању грађанског рата у Сирији, што је допринело да се избегне страна војна интервенција у овој земљи. Многи се питају зашто Русија 1999. није могла да спречи или заустави агресију против СР Југославије. У Србији је распрострањено мишљење (и не само у Србији) да се разлог крије у политици Бориса Јељцина, који није смео да се супротставља Западу. То је само делимично тачно. Чињеница је да су САД и НАТО последњих година и поред чврсте позиције Русије ипак извршили ратне операције против Ирака и Либије, а то су земље у којима је Русија имала геополитичке и економске интересе. Наравно, ако се има у виду усмереност руске спољне политике у Путиновом периоду, може се са сигурношћу тврдити да би реакција Русије на војну операцију против Југославије била далеко оштрија. Тешко је, међутим, рећи у чему се та реакција огледала, утолико пре што се о историјским догађајима, као што је познато, не може говорити хипотетички.

Једини корак Путинове владе који је посредно везан за догађаје на Косову предузет је 2003, када су руски миротворци повучени из покрајине. Многи још увек осуђују Русију због тог потеза. Међутим, руски мировни контингент је тада бројао мање од хиљаду људи, није имао сектор своје одговорности и није озбиљно могао да утиче на ситуацију. Његов даљи боравак на Косову само би стварао утисак да руски мировњаци „учествују“ у решавању косовског проблема, што би било додатни повод да се Москва оптужи за инертност. О повлачењу руских мировњака Владимир Путин је у сусрету са Војиславом Коштуницом у јуну 2004. рекао следеће: „Ми нисмо повукли свој војни контингент зато што смо равнодушни према свему што се дешава на Косову, него зашто што је присуство нашег војног контингента бесмислено уколико он ништа не одлучује и ни на шта не може да утиче. Тиме бисмо ми само давали покриће промени ситуације на Косову у правцу који је по нашем мишљењу погрешан“. Према томе, тешко да неко може оптужити Путина да је „издао“ Србију, а руску спољну политику да је „прозападна“, утолико пре што се исте године Москва оштро супротставила агресији на Ирак.

Операција НАТО-а против СР Југославије свакако је имала огроман утицај на констелацију политичких снага у Европи и свету. Међутим, после њеног окончања проблем балканског региона и нарочито Косова не само да није решен, него је постао још већи. Са друге стране, у Русији се управо у време те агресије НАТО-а подигао моћан талас протеста који је умногоме утицао и на позицију званичних руских власти, тако да су оне (бар на речима) осудиле војну операцију и указивале су хуманитарну и дипломатску помоћ у решавању конфликта. Управо тада Русија поново заузима независан спољнополитички курс и у целини постаје мање зависна од политике западних земаља. Та тенденција је достигла свој врхунац у годинама када је Владимир Путин био председник и када је Русија 2008. заузела чврст став против независности Косова, захваљујући чему покрајина још увек није добила потпуно и званично међународно признање.

Аутор је доктор историјских наука и научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Извор: Руска реч




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *