ЗАБОРАВЉЕНИ ВЕЛИКАНИ: Ксенија Атанасијевић, најученија жена на Балкану

Прва дама доктор наука у нашој земљи. Била је једна од наших водећих мислилаца, објавила је 400 научних студија, али је њен рад у отаџбини све време оспораван. Хапсио је Гестапо, а после рата и ОЗНА

Ksenija Atanasijevic

Никада није била лепа, али је имала женствени шарм и умела је да се отмено одене. Врло вижљива и слабачка, остављала је утисак даме која живи само за смисао и која је изнад чисто женских каприца и кокетерије, а уз то је врло природна и симпатична.

Овако је Милан Јовановић Стојмировић, новинар и дипломата, описао прву Српкињу доктора наука. Ксенија Атанасијевић ушла је у историју као прва жена која је, 1922. године, докторирала на Београдском универзитету. Била је једна од наших највећих мислилаца, објавила је 400 научних студија и расправа, преводила је класична филозофска дела, борила се за права дама, добијала позиве да предаје у иностранству, али је њен рад у отаџбини све време оспораван. Јер је била жена.

Била је марљива гимназијалка, а потом студенткиња филозофије код професора Бранислава Петронијевића, који је важио за „страх и трепет“. И Ксенија се у једном писму жалила пријатељици да су његова предавања физиолошки неиздржива, па студенти падају у несвест. И како то понекад бива, тај исти цењени, али строги Петронијевић, препознаје Ксенијин дар и неформално је проглашава својом наследницом. Био је то први сусрет тадашње станарке Светогорске улице са чаршијском завишћу, која ће је пратити до краја живота. Као прашину, „ветар“ је почео да разноси приче о њеној љубавној вези са Петронијевићем.

Ksenija Atanasijevic- DoktoratПосле дипломе основних студија, Ксенија се усавршава у Паризу и Женеви. Имала је 28 година када је одбранила докторску дисертацију „Бруново учење о најмањем“. Био је препун амфитеатар тог дана када је први пут у историји кандидат била – жена. У комисији су осим Петронијевића, седели и Милутин Миланковић, Драгиша Ђурић, Веселин Чајкановић и Никола Поповић. С намером да истакну како је Ксенија „паметна као мушкарац“, Петронијевић и Миланковић су поставили питање: „Колега, да ли је све у реду са хормонима наше кандидаткиње?“

Бриљантна биографија остала је да чека да је неко награди. Велика већина професора била је против да Ксенија постане доцент. Иако је постојало званично образложење за ову одбијеницу, истина је била јасна – проблем је у полу. Професор др Милош Тривунац на седницама Универзитетског већа јавно је опомињао:

– У неким крајевима у Србији жене и даље љубе у руку и млађе мушкарце, а ви хоћете да катедру доцента дате једној младој девојци.

Чекајући боље сутра, Ксенија не губи време. Пише, држи филозофска предавања и пуни сале, предаје у гимназији… А, онда јој се заслужена срећа најзад осмехнула, када је изабрана за доцента Филозофског факултета. Догодило се то на разочарање већине, али на радост неких великана, попут Јована Цвијића и Мике Аласа. Етнолог Тихомир Ђорђевић поздравио ју је речима:

– Честитам вам госпођице, ушли сте у пакао.

После четири године доцентског рада, Савет факултета ју је изабрао за ванредног професора, али је одлуку морало да потврди Универзитетско веће. Међутим, тада званично почиње њен „прогон“, којем је, да ли због љубавне освете или потребе да отклони сваку сумњу о њиховој вези, „кумовао“ нико други до др Петронијевић. Ксенијин избор је поништен, оптужена је за плагијат, јер је, писало је, у једном чланку цитирала извесног аутора, а није навела његово име и назив дела. Касније, када је поново поднела документа, замерено јој је да се недовољно учтиво јавља појединим професорима и да другим ауторима пише полемичке текстове против колега. Измучена борбом против ветрењача, 1936. године напушта универзитетску каријеру, у тренутку када Енциклопедија Британика увршћује њен рад на списак релевантне литературе за проучавање личности и дела Ђордана Бруна.

Када је почео Други светски рат, Ксенија поново држи филозофска предавања, али прихвата и позив просветне власти. Ради у Министарству просвете, потом у Универзитетској, па у Народној библиотеци. Међутим, борбеност и нагон за правдом све време јој не дају мира. Пре рата стаје у одбрану Јевреја, одбија да потпише „Апел српском народу“ београдских интелектуалаца, Гестапо је хапси. Лисице јој, после рата, ставља и ОЗНА.

Ksenija Atanasijevic - Dela

Њен бивши колега, професор Душан Недељковић, сада је декан Филозофског факултета и председник Комисије за ратне злочине, који за Ксенију тражи смртну казну. Из затвора је, ипак, пуштају „само“ уз казну губитка грађанских части, а све њене књиге стављају се на листу забрањених. Било је то ново поглавље у њеном животу, али ни тада не губи вољу да пише, преводи, предаје. У позним годинама удала се за удовца др Милана Марковића, познатог рендгенолога.

Ксенија је 1981. године умрла од можданог удара и сахрањена на Новом гробљу у Београду. Гробница је после неколико година прекопана, јер једна од наших највећих интелектуалаца није имала потомке. Нико није плаћао одржавање гроба Ксеније Атанасијевић…

ПОРОДИЦА

Као шесто дете угледног лекара и управника Опште болнице Светозара Атанасијевића, Ксенија је на свет дошла 1894. године у Београду. Нови живот је рођен, али је један, нажалост, угашен. Ксенијина мајка Јелена, потомак угледне свештеничке породице, умрла је одмах после порођаја. А како јој је 12 година касније преминуо и отац, бригу о девојчици је преузела њена маћеха.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *