Вучија освета

Песник: Kentaur Wolf

vucija-osveta-pesma

У вихору страшног рата
деведесет осмог љета,
у сред Лође задеси се
пећког МУП-а једна чета.

Пећке Муње сви их зову
јер баш тако они лете,
на шиптарски страшни терор
да узврате и освете.

Ови момци оштра ока
и на пушку брзе руке,
стављали су терористе
на ужасно тешке муке.

Посебној су јединици
полиције града Пећи,
припадали ови момци
сад ће ова пјесма рећи.

О страшноме догађају
кад командир ове чете,
у шиптарске паде руке
и како га Срби свете.

Шиптари га заробише
баш при крају дана тога,
а Муње се повукоше
жив изаћи није мога’.

У сред Лође славље праве
док Срђана воде жива,
јер одавно погубили
нису једног таквог дива.

Док улицом Серђа воде
Шиптари се слатко смију,
јер убрзо посматраће
страшну ову погибију.

То је њима сад нормално
јер доста су пута прије,
посматрали из близине
баш овакве погибије.

С’ нестрпљењем очекују
кад ће почет’ пир крвави,
и који ће од џелата
да на муке Серђа стави.

Плес крвави када поче
приђе један од џелата,
у бијесу обје руке
поломи му до лаката.

Па ударат’ тада поче
са чизмама немилице,
команданта пећких Муња
и преломи му вилице.

Кажу људи да три дана
џелати се мијењаше,
док са метком у сред чела
пир крвави окончаше.

Са Срђаном још једнога
полицајца погубише,
па их тако исјечене
на сметлиште сахранише.

Мисле неће нико дознат’
што се збило тога дана,
а не знају да крв зове
из братскијех љутих рана.

Да Срђана Перовића
заробише Арнаути,
тек послије неколико
Легија ће дана чути.

За Серђа га срце боли
то је њему жива рана,
па освету за Срђана
поче истог спремат’ дана.

План му бјеше да цијела
у пламену Лођа гори,
за акцију ову зове
читав Чопор да се бори.

Па шефове од тимова
на састанак тада скупи,
од бијеса и љутине
силно шаком о сто лупи.

Лице му се наоблачи
као небо пред олују,
проговори громким гласом
сви шефови да га чују.

„Јутрос су ми дојавили
из пећкога штаба МУП-а,
да им борба око Лође
изненада поста скупа.

Јер им мрски Арнаути
команданта заробише,
од главнина пећких Муња
некако га одвојише.

Ја знам добро да Срђана
више жива видјет нећу,
па зато се сада кунем
на крст часни и свијећу.

Да ћу њега осветити
по стотину равних пута,
ил’ ћу тако урадити
ил’ нека ме земља гута.“

Па им онда план показа
како Лођу да напа’не,
вели: „нека Мунгос први
с’ бацачима својим стане.

И у домет нека има
сваки дио села Лође,
а Вучина нека први
са упадним тимом пође.

А за њиме сви остали
јурнућемо као вуци,
тада ће се Арнаути
на великој наћи муци.

Тим снајперски нек на оку
све прилазе села држи,
ако неко почне бјежат’
нека они буду бржи.

И не дајте да шиптарско
умакне Вам живо уво,
ово нек Вам снајперисти
на памети буде прво.

Злочин што су почињели
мора у крв да се плати,
нек из Лође терориста
ниједан се жив не врати.

Кући својој одакле су
у крвави поход пошли,
на јад су им вјерујте ми
ови браћо дани дошли.

Дреницу ће заборавит’
у Лођи ће бити горе,
упамтиће добро момке
из Бразила како с’ боре.“

Легија је од милоште
тако своје људе звао,
и пред битку последња је
упуства им тада дао.

Тога трена Он распушти
све шефове од тимова,
каже: „да сте за сат спремни
наредба је моја ова.“

После тачно сат времена
бјеше спреман Чопор цио,
а Легија у командно
возило је тада сио.

Па из њега знак за покрет
осталима у строј даде,
општа бука и тутњава
од мотора тад настаде.

Колона се тада крену
сви за битку спремни давно,
ил’ ће битку да добију
ил’ погинут’ сви ће славно.

Ко да једно срце куца
у све ове момке младе,
знају добро ђе су пошли
и што треба да одраде.

Поносни су ови момци
што у Чопор сада ходе,
како неће бит’ поносни
овакви их вуци воде.

На Легију и Звездана
поносни су ови момци,
јер то су ти брате мили
прекаљени тврди борци.

Свако своје мисли има
испред ове битке љуте,
држе пушке у рукама
и ужасно мудро ћуте.

Што ко мисли Бог сам знаде
и какве их мисли море,
знају само да ће морат’
овог дана да се боре.

Кад су били недалеко
од злогласног села Лође,
морала је извидница
да до села прва дође.

Да очисти пут дугачки
ако су га минирали,
да случајно не би ови
на потезне мине стали.

Извиђачку групу води
баш Ирокез момак млади,
одавно је научио
да овакав пос’о ради.

После можда сат времена
Ирокез се назад врати,
рече своме команданту
да се може нападати.

Цијели је пут очишћен
ни најмање нема мине,
кад Легија ово зачу
„аферим ти“ вели сине.

„Ти си своје одрадио
сад повуци чету твоју,
знам да ти је ово мрско
ал’ наредбу слушај моју.“

Ирокез се намрштио
са лица му осмјех паде,
па онако у љутини
знак људима својим даде.

Да позади повуку се
јер одлука таква бјеше,
коју вође од акције
на почетку донијеше.

Кад Ирокез са својима
на зачељу строја стаде,
тад Легија знак за напад
осталима у строј даде.

Са својега положаја
Мунгос први Лођу гађе,
а банда се терориста
у грдноме јаду нађе.

Кад граната прва паде
на злогласно село Лођу,
Вучина је знак својима
дао да пут села пођу.

Стоји јека транспортера
док пут села хитро газе,
не сметају им препреке
што бијаху на сред стазе.

Бункере им тврде руше
као куле од карата,
а Легија гласно виче:
„ЗА СРЂАНА НАШЕГ БРАТА!“

Тада цио Чопор крену
у крваву битку ову,
кад Шиптари то видјеше
команданте своје зову.

„Кажу општа је пометња
јер линија прва паде,
а друга се према трећој
повлачити хитро стаде.

Најбољи нам људи гину
данас неће спаса бити,
морамо се сви у центар
нашег села сакупити.

Па одатле отпор дават’
и покушат’ нешто више,
знајте добро команданти
црно нам се данас пише.

Ови на нас нападају
ко бијесни горски вуци,
и француски Бонапарта
на грдној би био муци.

Да се некад у прошлости
са оваквом гардом срио,
тога дана сигурно би
он последњу битку био.“

Кад извјештај овај чуше
Шиптари се уплашише,
па се тада у сред села
са свих страна сакупише.

Да најјачи отпор пруже
јер им другог нема спаса,
мало затим у сред села
бану чета горостаса.

Легија их предвођаше
а за њиме сви остали,
до ноћи су терористи
као снопље попадали.

Ко покуша да побјегне
снајперско га стиже зрно,
добро им је онај река’
данас им се пише црно.

Иако се на све стране
потоцима крвца лије,
заробљеног да погубе
Легија им дао није.

Витешки се односио
према оном што се преда,
није дао да га ико
из Чопора мрко гледа.

А било је заробљених
после ове битке љуте,
у почетку о Срђану
као рибе они ћуте.

После су им они рекли
да из ове нису приче,
а злодјело над Срђаном
уопште се њих не тиче.

На изјаву ову њину
Легија се насмијао,
да их воде у МУП пећки
наредбу је онда дао.

Па претресат’ село поче
и нађоше доста тога,
да оружја толко има
сам вјероват’ није мога’.

Кад оружје ово виђе
Легија је само реко:
„одавде су планирали
да нападну ПАПА-ЕКО.“

Ово им је шифра била
за град пећки током рата,
у том трену неко јави:
„Пронашли смо Серђа брата“.

Исјеченог на комаде
на сметлиште нашли су га,
када Чопор ово виђе
обузе их бол и туга.

Једна ствар их само тјеши
и због ње су мирни били,
јер данас су Они њега
по сто пута осветили.

Крв његову намирише
пут Раја му душа лети,
ово вам је прича била
како Чопор брата свети!

 

У знак сећања на капетана српске полиције Срђана Перовића – Серђа, који је 6. јула 1998. године предводио акцију спасавања српских цивила из села Брезеник код Пећи. Тада су га шиптарски терористи заробили, зверски мучили и убили. Након тог сазнања, ЈСО је са пећким „Муњама“ покренула операцију „Срђанова душа“ и ослободила Лођу.
Вечна му слава и хвала.

Srdjan-Perovic-Serdjo




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *