Војска Србије ушла у ЕУ

Пише: Мирослав Лазански

Наводно је Београду из Брисела топло препоручено да и Србија пошаље своје војнике у Мали, јер би то сигурно припомогло око што бржег добијања датума за почетак преговора

Можда ће ових дана у новинама Србије, можда и на билбордима, осванути фотографије како група припадника Војске Србије спасава изгладнеле афричке бебе. Јер ЕУ је 18. фебруара препоручила нову мировну мисију за Мали у трајању од 15 месеци: тренинг малијских војника, медицинска помоћ и обука локалне администрације без икаквог уплитања у тамошњи рат. У оквиру једног мандата у мисији треба да учествује око 500 људи. Неке земље чланице ЕУ одмах су рекле да им ни на памет не пада да шаљу војнике у Мали, друге су одмах пристале. Наводно је Београду из Брисела топло препоручено да и Србија пошаље своје војнике у Мали, јер би то сигурно припомогло око што бржег добијања датума за почетак преговора о уласку Србије у ЕУ. Заправо, они у Бриселу и очекују да ми пристанемо да одемо у Мали, јер фактори у Бриселу јавно и без икаквог стида кажу – да када са нама преговарају – све што раде чине с претпоставкама да ми на крају подлегнемо њиховим притисцима и уценама.

Ипак, кад боље размислим, неће бити ни билборда ни фотографија како наши војници спасавају изгладнеле афричке бебе, јер укупно 500 војника ЕУ у тој мисији распоредиће се тако да ће на Србију доћи релативно мали број учесника. Наравно, уколико одлучимо да учествујемо у тој операцији. Ако одлучимо да идемо – то ће значити да је војска Србије, заправо, већ ушла у ЕУ, пре него држава Србија. Што значи да нам је војска напреднија од државе, да држава каска за војском.

Све до сукоба у Малију мислио сам да су заувек прошли дани када су европске и америчке трупе интервенисале у Африци, чак и у хуманитарне сврхе. Погибија америчких војника у Сомалији 1993. и смрт француских војника у Централноафричкој Републици као да су убедили западне владе да Африка није вредна живота њихових војника. Са становишта Запада сматрало се да је довољно помоћи у обуци афричких мировних снага које би биле задужене за мировне операције на том континенту. Ипак, грађански ратови, немаштина, глад, Ал Каида и тероризам – све то чини Африку данас потенцијално врло нестабилним подручјем, па на Западу опет има заговорника спољне војне интервенције. С друге стране су мишљења да афрички проблеми захтевају афричка решења. Једно од афричких решења јесу и афричке мировне снаге, али је проблем како објединити јединице из различитих националних армија да одржавају мир, како их удружити у ванредним ситуацијама. На том послу покушавали су годинама да помогну и Французи и Британци и Американци, али без већих резултата.

Наиме, афрички лидери, који о свему томе нису били консултовани, реаговали су уздржано. Плашили су се да би њихови војници могли да буду искоришћени као амерички, или европски полицајци. Још 1997. циљ Запада био је да се спроведе обука десет батаљона из десет афричких држава. Те јединице би чиниле језгро афричких снага за хуманитарне интервенције. Да би те снаге биле ефикасне, њихови војници би требало да науче заједничку мировну доктрину и заједнички војни језик, морале су да буду опремљене и оружјем које је компатибилно. Међутим, у јулу 1997, пре него што је постигнут коначан договор, САД су пожуриле у жељи да нешто ураде самостално, почеле су програм обуке у Сенегалу, Уганди и Малавију, са сличним плановима за Мали, Тунис и Гану. САД се у Сенегалу нису обазирале на околност да је сенегалска армија имала више искуства у мировним операцијама УН од самих Американаца. Вашингтон је послао 60 припадника својих специјалних снага да науче 800 Сенегалаца како да постављају блокаде на путевима, чисте минска поља и штите конвоје. Сенегал је са задовољством примио помоћ у вредности од милион долара, почевши од качкета за бејзбол до војничких оброка хране, али су представници сенегалске армије саопштили да њихови војници нису сазнали ништа што их Французи већ нису научили.

И Французи су имали промашаје у вези са афричким мировним снагама, од прераспоређивања својих војних база до улоге француских војних саветника и инструктора. У ствари, недовољна координација западних партнера у Африци лош је предзнак и за најновију мисију ЕУ на том простору. Јер већина афричких армија представља продужену руку председникове телесне гарде. У најгорем случају, оне чине оружано крило владајуће партије, обучене су да служе председнику, а не држави. Обучене су да гуше свако политичко дисидентство. Да би прерасле у политички неутралне, уздржане и непристрасне мировне снаге потребне су године напора, а не 15 месеци једне мисије, макар то била и мисија ЕУ. Афрички одговор на афричке ратове још није могућ, па чак и да се неким чудом афричке армије за тако нешто и обуче, јер оне немају опрему која је кључна за ефикасно одржавање мира. Осим Јужноафричке Републике, Анголе и Египта не постоји комуникациони систем на нивоу бригаде.

Хоће ли сада и српски војници учествовати у тренингу малијских војника? И чему их то они могу да науче а да ови то већ нису научили? Од Амера и Француза. Да их наши војници подучавају у локалним административним пословима? Ко и где сме да гаји банане? Добро, наши медицинари у Малију имају своје место. А добра је и зарада. Дакле, наш „Африка корпс“ вероватно креће. Српски одговор на афричке ратове?




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *