Војникова бресква

Чудесна прича, скоро легенда о једном стаблу на планини Цер

Војникова бресква

Тог лета 1914. примише Срби велику борбу. И тад је био ултиматум и тад нисмо имали куд. И опет против пола света. Неколико дана Цер је био права буктиња. Неколико година касније, права костурница. Или више изгинулих Шваба ни више изгинулих Срба… Степа одбрани Цер… Србију ни тад не одбранисмо. Чекале су нас албанске гудуре…

Прошао је век од српске победе. Што је бивало више војничких победа, то народу би све теже. Уморили смо се од силних победа… Зато их ваљда више и не славимо. И не бројимо…

Народ поцерски памти. Не забораља… У Текеришу Степа у заборав не пада. Зна се и дан-данас где су били ровови Тимочана, где Мораваца. Где су били трећепозивци а где Прекобројни пук…

Ипак народ поцерски највише памти причу о једном војнику и једној брескви. А било је то овако…

Пред полазак у битку, немајући шта друго, девојка је бресквом даривала свог војника, будућег младожењу.

Одмах је упао у најжешћу битку. У огањ. Бранила се отаџбина. Неколико дана, а онда је цару Фрањи на Церу опаљен шамар. Громовит и гласовит. Одјекнуло је целом Европом. Сломљена је непријатељска офанзива.

После одбијеног швапског напада сео је церски безимени јунак на грудобран рова да поједе брексву коју му је поклонила девојка. Одједанпут из највеће тишине погоди га залутало тане. Клону јунак српски посред рова. Ко да заспа… Ни брескву из уста не испусти. Самртни грч укочи му вилице и коштица оста у устима. Тако га саборци и сахранише… Ту поред рова… Степа командова „За мном јунаци!“ Сви га послушаше. Само војник са коштицом непослуша…

После четири године из уста војничких ниче млада биљка. У пролеће године 1919. године. За време велике српске беде не хтеде нићи. Тек кад српска војска опет прође Цером… Врати се у отаџбину… Обично се калеми на брисаним просторима, на ливадама церским тешко примају. Шибају их ветрови и хладни зимски мразеви, и стока их ломи, и чобани крше… Ипак из уста војникових за свега неколико година поста велико стабло. Велика бресква… Сви је прозваше „војникова бресква“. И поста место окупљања. И за уморне жетеоце да потраже хлада и за вредне чобане да се од кише склоне.

У оквиру спомен-комплекса церским јунацима у Текеришу, налази се спомен-плоча која обележава место на којем се некада налазила чувена војникова бресква
У оквиру спомен комплекса церским јунацима у Текеришу, налази се спомен плоча која обележава место на којем је пресађена чувена војникова бресква

Свако пролеће просипала се војникова бресква цветом, сваке јесени китила се плодовима… Кад нигде у целој Поцерини ни једна није рађала војникова је знала родити… И сви су је брали. Нико је није кидао… Био је севап појести брескву са тог дрвета. За покој душе свим српским јунацима изгинулим на Церу…

Момци и девојке под бресквом су се састајали. Заветовали једно другом и бресквом заручивали…

И би тако све до пролећа 1941. године. И тад је бресква цветала. У јесен рађала није. Поцерци кажу стурила цвет на себе. Осетила српску несрећу. И војничку… И следећег пролећа окити се цветом, и опет стури… И тако још три године…

У пролеће 1945. године није ни листала. У јесен потпуно се осушила. Неки кажу од старости. Мудри Поцерци мисле због српске пропасти. Ко да и биљка зна мислити? И предосетити…

Од 1945. године садише Поцерци нове калеме на месту старе брескве. На месту војникове…  И бресква и војникове кости с планине пренесене су у спомен комплекс у Текериш. Ни једна се више на том месту не примише све до 2004. године када су ђаци основне школе „Степа Степановића“ засадили нову брескву у знак сећања на погинуле јунаке Церске битке.

И данас се то место зове војникова бресква. Остала је прича и сећање у народу. Од манастира Кривајског па до врха Цера води Степин друм. Све до војникове брескве.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *