Дојучерашњи миљеници Запада, у својој борби против легално изабраних власти, оличених у мрским, окрутним, израбљивачким и угњетачким председницима: Асада у Сирији, Гадафија у Либији, Мубарака у Египту, Садама у Ираку… Муслимани са Балкана, Нигерије, Сомалије, Авганистана… Легални побуњеници, борци за слободу, које је тај исти западни, цивилизовани свет обучавао и наоружавао, они, чије су слике патњи и страдања пуниле новинске странице и биле ударне вести на свим медијима…
Опет бих ишао да се борим за свој, српски народ као некада. И у Хрватску и у Босну и на Косово… А све су то туђе и међународно признате државе. Ви сте их признали, тренутна власти. И да ли сам ја због тога плаћеник? Пас рата? Не. То знам и ја а и ти. Који читаш ове редове.
Десет српских падобранаца проћи ће у августу двонедељну обуку у Русији, у Рјазањској вишој ваздушно-десантној школи, саопштила је прес-служба министарства одбране РФ.
Ти си у праву, државу су одувек бранили радници, сељаци и сиротиња, ти који су у миру увек били на дну државе, а у рату су у првим редовима. А ја сам, моја Лила, професионалац. Све што сам у животу стекао, стекао сам са пушком о рамену. До сада сам имао срећу. Надам се да ће и овај пут бити тако.
Јурим на Цер, тражим проклету Ренелтову шуму. Упућују ме. Нема логике, између линија је. Улазим и …опет мине. Цијели рат ме прате, или оне мене или ја њих. 92 мине. Ово само Срби могу оволико да натрпају.
Политичару који је добио половину гласова половине бирача, не верује више скоро нико. Некадашњем ватреном националисти, пожртвованом браниоцу своје земље, уста су одједном, пуна Европске Уније. По сваку цену. Одриче се вековних и доказаних пријатеља. Да би натерао народ да му верује, хапси, прети, манипулише, цензурише. Вековни мрзитељи његовог народа, Немци, не престају да га хвале, дижући га у небеса.
Фабрикују се хероји. Били су хитно потребни да би се народ идентификовао са њима, да скрене поглед у страну. Да не гледа тамо где треба. Да не види. Као што ни Држава није гледала раније те Хероје. Исти је то био народ. Исти људи. Ништа се нису променили. Држава јесте. Држави су требали хероји. Само тада…
Еее, преци ми се у гробу преврћу на помисао да су нам Турци, Немци, Мађари, Бугари… пријатељи. Вековни пријатељи. Мада, ако наставе тако да измишљају историју, преци ће се толико окретати у гробу да ће почети да индукују струју. Чиме бисмо решили енергетски проблем. А можда им је то и циљ? Умне неке главе…
Видимо на путу барикаде од бетонских блокова и балвана. Видимо и ровове. Шиптари су изненађени нашом појавом. Скачу са ровова и потежу пушке. Овога пута, са њихове стране је Касапин. Окрећем се и видим како се лудачки кези док испаљује кратке рафале на Шиптаре који покушавају да узврате ватру. Осећам се као да сам у филму „Full metal jacket“ или „Апокалипса“ само фали музика.
Настаје проблем и у висини мушке чељади, јер они по правилу највише порасту у војсци, а без ње некако остају жгољави, неухрањени, неискусни, без муда и без осталих мушких атрибута.
Ратоваћете ти и твоја браћа и твоја деца. И мира бити неће. И гинућете и бићете рањавани, и колико год храбри да сте, нећете смети да кажете да сте ратовали. И кукавице ће вас исмевати и издајице прогањати. И сви ће вас се одрицати. Некиу страх у од Господара звери, неки јер су слуге њене.
Емигранти су такође забринути због покушаја Запада да настави своју акцију за светску доминацију. Овај предлог није ништа ново, било је и раније предлога у том правцу, укључујући и могућност стварања словенске Легије странаца, а овај последњи потез проширује могућности у погледу стварања руске легије.
Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније
Данас не постоје ратни сукоби без учешћа ваздухоплова са ротационим крилима – хеликоптера. Они извршавају задатке у вези са превозом људи и терета, ватреном подршком, учествују у операцијама потраге и спасавања, у извиђачким мисијама. Из дана у дан по арктичком мразу, по афричкој врелини, у високим планинама или по пешчаним пустињама, одолевају под мецима противника.
Толико смо мали да Амерички народ чак не зна ни показати на карти, где смо, а опет им није тешко толика мора прећи да нас сатру! Америка, брајко мој… Тако млада, полетна, демократска нација… Демократски се труде, демократским бомбама, да нас демократизују…
Одувек нас мрзе… А не знам зашто. Ма могу неки причати шта год хоће – Мрзе нас! Изговори су им различити. Али смрт је иста. И уништење које доносе. И невини који страдају. Кажу, власт им смета… А сваки пут је другачија. И сметају им наши краљеви и цареви и председници и књазови… И ко год да је на власти, опет нас мрзе…
Командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 „Орао“, евиденцијског броја 25104.
Држава Србија се више не сећа херојске смрти пилота мајора Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима га је учинила херојем, али та државна почаст га је неоправдано мимоишла
Око 20 часова зачуо се удар од кога се просторија затресла. Стигли смо само да се погледамо. Већ у следећем тренутку уследила је страшна експлозија и ја сам полетео увис. Као да сам летео у неком безваздушном простору. Пре него што сам пао у несвест.
Учесници водећих западних војних форума који прате дешавања у руском одбрамбеном сектору, задивљени су нивоом обуке и квалитетом оружја руских војника који у овом тренутку извршавају задатке на Криму.
