Влада Србије затражила финансијску помоћ од Хашима Тачија!

Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Из српске канцеларије за сарадњу с дијаспором затражена је подршка од Хашима Тачија за снимање филма „Црни мерцедес“, чији су главни актери троје младих – Албанка, Македонац и Србин

Можда се неко крсти, можда се неко смеје, али у ствари ништа није смешно. Из канцеларије за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владе Србије затражена је подршка од косовског премијера Хашима Тачија за снимање филма „Црни мерцедес“, чији су главни актери троје младих – Албанка, Македонац и Србин. Пре неколико дана из ове институције послато је званично електронско писмо захвалности Тачијевом заменику Слободану Петровићу, што је уопште пристао на разговор о филму који би „допринео бољем разумевању наших народа и афирмисању кинематографија Косова, Македоније и Србије. Сигурно би доживео материјалну подршку Европског филмског фонда, а свакако и европских политичких чинилаца“, уз напомену да би у филму могла да учествује и Моника Белучи.

Иако помињање Монике Белучи, чије име овде представља кључ за многа врата, може да изазове смех, ова наизглед мала прича вишеструко је занимљива. С обзиром на чињеницу да је у српском буџету за културу издвојено толико мало новца, и с обзиром на чињеницу да су уметници, будући без егзистенције, приморани да се довијају на све могуће начине, окретање оној страни света на којој се налази дуга, са ћупом злата испод, није ништа необично. Ако држава Србија не жели да издваја за културу, српску културу ће обликовати неко други. Тако се новац испоставља као далеко моћније средство за освајање територија укључујући и територије духа, него било која друга освајачка средства. Холивуд је, између осталог, политички пројекат без премца, и ко то не види тај не разуме свет у коме живимо.

Нека се нико сада не згражава над овим очајничким покушајем српских филмаџија да сниме филм. У чему је разлика кад се новац тражи од Хашима Тачија, Ђерђа Сороша, неке домаће партије или неког „угледног бизнисмена“? Зар, уосталом, политичка коректност није кључни канал финансирања већине уметничких пројеката у овој земљи, откако памтимо – без обзира на то да ли се радило о лојаности Титу и партији, Милошевићу, пројектима међународних политичких организација, или данас – Европи. Нико не финансира оно што га доводи у сумњу, и ту су ствари потпуно јасне.

Није, међутим, јасно како то држава Србија не види да је неговање властите културе, улагање у њу и њено финансирање, једини начин да се она очува? И, када боље размислимо, уз све економске тешкоће које Србија има, није тачно да нема новца. Како је могуће да за политичке кампање пљуште стотине милиона евра, а да нема новца за филм или драмски програм, или издаваштво, или за Народни музеј? Вероватно да је разлог за то уверење да је врхунски културни домет модерне Србије – скупа и моћна политичка кампања коју они који о новцу одлучују, очигледно сматрају неком врстом пригодне замене за филм, књигу, позориште, изложбу и концерт.

Дакле, можда ће Моника Белучи заиста да игра у том филму. Убеђена сам да ће Тачи дати новац да се филм сними. Не само због Монике, и не само зато што има новац, него зато што Тачи зна да је то, на дуге стазе, добра инвестиција.

Новац нема ни боју ни мирис, ни идеологију, историју и „друге предрасуде“. Ускоро ће се Тачију обраћати очајни српски родитељи који немају новца да лече своју децу, и српски спортисти који не могу да преживе. И због тога не треба осуђивати ни оне који траже, још мање оне који дају.

Већ сада је свеједно – црни „мерцедес“ је црни „мерцедес“, без обзира на то које таблице има.