Видовдан 2001.

Пише: Вук ЈСО

28. јун 2001.
Уторак.
Ударна вест у свим медијима.
Бивши председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић, изручен је Хашком трибуналу…
…Остатак вести се није ни слушао.
Шок. Неверица. Гнев.
Устајем, па седам, па устајем, па…
Шетам по соби као лав у кавезу.
Журним кораком одлазим ка свом старом ратном другу Слави.
Десет минута хода од мене. Неугледна дрвена барака. Једна у низу. Некада поносна средња класа старе Југославије, а сада само сиротињско радничко насеље Старе колоније. Вијори се поносно српска тробојка са осцилима, причвршћена изнад довратка. Пркос и инат мог старог ратног друга. Пркос властима, пркос животу.
Нису га сломили.
Нису га сломили ни водени топови 9. мартовских демонстрација са првим браздама заораним полицијским палицама по леђима…
Нису га сломили ни усташки обручи у Хрватској, када смо делили нас двојица једну конзерву за оброк, те давне 91. године…
Ни свакодневни протести против покрадених избора средином 90их година, када је по цичи зими свраћао код мене на минут – два Само да се огреје…
А тешко болесни син му је лежао као биљка. И као биљка венуо… Недовољно плаћена „част“ доктору који је најсретније ноћи био дежуран у породилишту. „Чувени“ крагујевачки акушер…
Од оне своје мале платице оружара у Застави, пружао је сину колико је могао. Сину и двема млађим ћеркама. Син је копнео као последњи снег, окружен са тако мало ствари и тако пуно љубави…
За то време, отац му се борио против неправди, лопова, тешког живота, оличеног у комунистима. Стари опозиционар. Дубоко верујући у моћ малог, обичног човека. Са снагом да промени, са вером у боље сутра. Псовао је Милошевића и када су га тукли на демонстрацијама и када је држао стражу на барикадама у Хрватској, „наоружан“ само ручно прављеном пушком и када је град одзвањао од лупњави шерпи у покушају да надгласају „буку“ Дневника са медијске Бастиље… Псовао је Милошевића и његове…
Е, код тог и таквог човека ја сам отишао са свим оним неизговореним и неопсованим.
И моје питање са његове, мале, дрвене капијице „Виде ли ти брате оно?!“
Његово уморно, избраздано лице је гледало у земљу… „Па што баш на данашњи дан. Што на Видовдан. Греота од Бога. Овде је требало да му се суди. Народ да му суди! Не њима да га дајемо. Не на овај дан… Мајку им издајничку!“
Ово су речи човека који је од комуниста мрзео више само енглезе, што издадоше његовог вољеног Чичу и српски народ, небројено пута кроз историју.
Те су речи изговорене пре тачно 12 година. А ја их још памтим.

На месту оних старих, крагујевачких барака поносно стоји ПЛАЗА, у коју се сливају реке људи газећи, руку пуних кеса и погледима пуним жеља, по месту где је цела једна класа грађана некада одумирала…
Мени ускоро стиже решење за пензију и признајем, нисам ни знао колико ће ми униформа недостајати, па ми све чешће навиру сећања на неки други живот…
Слава и даље једва саставља крај са крајем. Син му је одавно умро. Бори се за ћерке. Захваљујући новим властима, добио је отказ у Застави. Технолошки вишак…А Верко, исти онај кога је Слава и њему слични довео на власт, прави се да га не познаје.
А Слоба… он је Историја.
Много више од оних лопова који су га окруживали и вуцибатина који су изнедрени у његовој сенци, што као „следбеници“, што као „опозиција“.
Много више од оне његове чудне жене и обесне деце.
Његова сен и даље црта кругове у песку ветровитог Балкана. Ветрови су одували кругове. Балкан је и даље ту.
…а издајнике ће прекрити вео историје.
Mḗ mou toùs kúklous táratte!

…Не дирајте у моје кругове!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *