Упознајте окупатора Србије

Пише: Боривоје Ристановић

Србија је окупирана. Све чешће се може чути та изјава у србским медијима. Симптоматично је како нико не објашњава, не конкретизује ко је у ствари окупатор. Нико не упире прстом у њега.

Говори се и како оваква врста окупације под којом се Србија и србски народ налазе подразумева колаборационисте, тј. да се оваква окупација без војног присуства једино уз помоћ колаборациониста може остваривати. Дакле, окупатор има сараднике. Ни у њих нико прстом не упире.

На крају, сва та шушкања о окупацији заврше се уопштеним и јаловим формулацијама о некаквој тамо окупацији у којој нит се зна окупатор, нит се знају сарадници окупатора, нит се зна начин на који је окупација остварена. Све се забашури нејасним терминима попут термина „мека окупација“. И појео вук магарца.

Да представимо окупатора, тј. он ће се сам представити:

„Требало би да бомбардујете Србе“. (Папа Јован Павле Други – речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу)

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста“. (изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ)

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе“. (О. Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама, на конференцији за штампу)

„Што се Срба тиче… то је данас један болестан народ“. (Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, војни месечник „Дифенс национал“, јун 1997, Париз)

„Срби нису нарочито паметни“… „Српска деца се више неће смејати“. (Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД)

„Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд“ (Пол Џексон, уредник листа „Калгари сан“, у изјави за „Фани стар“, 13. октобар 1992.)

„Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише“. (Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис „Форин аферс“, јул-август 1994.)

„Србе треба бацити на колена“. (Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.)

„Срби су злочиначки дупеглавци”. (Ричард Холбрук, Клинтонов емисар у Југославији. „Њујоркер“, 6. новембар 1995).

„Зауставите Србе. Одмах. Заувек“. (Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије. „Тхе Неw Yорк Тимес“, 4. мај 1994.)

„Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица“. (Јохан Фриц, директор бечког дневника „Ди Пресе“, директор Међународног Института за штампу)

„Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу“. (Сер Питер Јустинов, глумац, амбасадор УНЕСКО, „The European“, 10. јун 1993.)

„Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“. (проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара универзитета Тибинген, на округлом столу универзитета у Тибингену, 1997.)

„Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу“. (Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а, 19.2.1994, Република, мај 1995.)

„Нека се Срби подаве у сопственом смраду“. (Хелмут Кол, немачки канцелар, почетком 1992.)

„Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки“. (Џејмс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој ТВ, јун 1992.)

„Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада“. (Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.)

„Срби спроводе терор и силују албанску децу“. (Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25. април 1999.)

„НАТО-разсрбљивач (ДЕСЕРБИЗАТОР)“ (расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. „Канал+“ француске ТВ, емисија „Хоризонти“, април 1999.)

„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“. (Џејмс Шеј, портпарол НАТО, марта 1999.)

„Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак“. (Бернар Кушнер, шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за „ТВ Франс 2“ крајем марта 2000.)

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“. (Тони Блер, британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.)

„Срби су схизофрен народ…“ (Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији, у изјави датој у емисији Кажипрст, телевизије Б92, април 2015.)

Ово су представници окупатора, деца и унуци оних који су у Србији већ остваривали познате начине окупације.

И они имају своју децу и унуке, који су на управљачким позицијама банака, фирми, корпорација које данас несметано бораве у Србији, неометано извлаче из наше домовине наше природне ресурсе, пљачкају нас и системски нам отимају све што се може отети.

Њихови рођаци, својта и буразери преко својих политичких представника као и преко својих представника у организацијама попут ММФ-а и својих представника у различитим НВО организацијама одређују нам како ћемо располагати нашим новцем који нам после њиховог пљачкања преостане, колике ће нам бити пензије и да ли ће их уопште бити. Окупатор одлучује да ли ће нам поскупети струја или неће, учествује на седницама владе, пише нам законе. Окупатор има своју канцеларију у србском министарству одбране, организује нам реформу војске с намером да нам је до краја онеспособи. Добар део тог посла је већ одрађен.

Окупатор одређује шта ће нам деца учити у школама, како треба да нам изгледа здравствени систем, шта треба да гледамо на телевизији, о чему ће нам писати новине. Одређује нам наш однос према сопственој националној историји, одређује нам наш однос према нашој колевци и одређује да ли КиМ треба да сматрамо својом грудом земље или не. Одређује нам како треба да мислимо и који су правилни начини мишљења а који нису.

Окупатор нам одређује какав треба да имамо однос према свим настраностима које нам потурају као цивилизацијске вредности, окупатор нас учи како треба децу да васпитавамо. Окупатор нас учи и шта треба да једемо и приморава нас да прихватимо јефтине а здравствено непроверене ГМО производе као најбољу опцију да спречимо глад у Србији, глад за коју је окупатор главни узрочник.

Окупатор захтева од нас слободан пролаз својим трупама кроз нашу домовину и захтева имунитет за своје војнике у случају да они почине неко злодело. У претходним окупацијама које је остваривао над нама није од нас тражено да се не бранимо. Окупатор сада и то тражи.

Следеће што је на реду је србска земља. Окупатор тражи да променимо Устав да би смо му омогућили куповину србске земље. Хоће да му је продамо за мале паре и приморава нас да му је предамо да не би смо поцркали од глади. Претходно нас је добро изгладнео. То и даље ради. Хоће од нас да направи јефтине надничаре и робове, на нашој прађедовској земљи.

Из свих горе наведених изјава представника окупатора сваком нормалном човеку је очигледно једно – окупатор нас мрзи. Из сваке речи коју су његови представници изрекли избија мржња. Треба бити слеп за емоције па то не видети.

Ту вишегенерацијску мржњу западњака према нама, која има дубоке историјске корене, прилично добро је објаснио Драгомир Анђелковић у свом чланку „Окупациони времеплов“ од 17. Августа, 2012. објављеном на – Васељенска ТВ. http://www.vaseljenska.com/misljenja/okupacioni-vremeplov/ Даћу само два извода из тог одличног текста.

„Они који су у име наших предака одлучивали и настојали да обликују њихову свест, наивно су поверовали да ако ми гурамо главу у песак и крвници ће ставити ножеве у футроле, а можда нас и заволе. Видели смо током Другог светског рата и онога што нас је снашло почетком 90-их, да је то била заблуда. Но, опет нас неки терају да и то заборавимо.“

„Уосталом, то смо тек ми Срби осетили на својој „кожи“. Пошто су у питању дубоко укорењене предрасуде, какви су Западњаци према нама били у прошлости, били би, на начин стилизован у духу времена, и у наше доба. Неоснована је нада да ће се њихов однос према нама тек тако радикално променити ако нас приме у ЕУ, а да претходно, због све веће интересне упућености на моћну Русију, нису са њом успоставили стратешко партнерство и тако „прогутали“ за њих горку православну пилулу (због нас, Грка или Бугара неће је „прогутати“ а брзо неће ни ради Руса).“

Да ли су и како Драгомира натерали да то заборави најбоље зна Драгомир. Симптоматично је то да ЕУ не само да није успоставила стратешко партнерство са Русијом већ су им односи далеко, најдаље од партнерских, а Драгомир и гомила сличних медијских аналитичара и политичара не престаје да прича о западњацима као о србским „партнерима“. Све у оквирима термина „меке окурвације“.

Да бих предочио о каквој врсти окупације се ради цитираћу део уводног текста из чланка Бранка Радуна „Национална акција у постмодерној окупацији“ објављеног 29. маја, 2010. у недељнику Печат. http://brankoradun.blogspot.com/2011/04/blog-post_7628.html Бранко у том чланку солидно објашњава на чему се заснива оваква врста окупације.

„Постмодерна окупација Србије заснива се пре свега на контроли свести и идеја, на контроли и спутавању воље за отпором, а тек потом на контроли над ресурсима и институцијама. Оваква врста окупације не захтева, дакле, директну војну окупацију целе територије (иако је не искључује), већ инсистира на структуралној контроли и „одгајању“ сервилне колаборационистичке елите. Настоји се, различитим механизмима корупције, притисака и уцена, бихевиористички створити кооперативна елита, а по могућству, у перспективи, и такав народ. На жалост, глобални моћници готово су у потпуности успели у преваспитавању домаће политичке, економске и интелектуалне елите.“

Много тога се издешавало од те 2010. године када Бранко написа тај чланак. У Србији се 2012. године десила промена власти. Та промена управо је изведена на крилима патриотске реторике која је црпла снагу из оваквих и сличних текстова и изјава, како долазећих претендената на власт, тако и свих оних који су те долазеће снаге подржавали.

Из данашње перспективе гледано, овим некадашњим речима Бранка Радуна могло би се додати следеће: тадашњи претенденти на власт већ су били преваспитани од стране глобалних моћника а испоставило се да су глобални моћници у међувремену преваспитали и Бранка и све буразере око Бранка, као и добар део политичких и медијских торокала који су сами себе крстили термином „патриотска елита“.

Данас ни власт а ни пожељни аналитичари и објашњивачи власти не помињу куд’ се даде тај окупатор о коме су говорили до 2012. године. Данас су им уста пуна интеграција, ЕУ перспектива, НАТО партнера… Гукне се тек по нешто,  изанализира“, тек да се полуслепом народу још више замажу очи.

У међувремену сe владајућа а и медијско – политичка „елита“ одрекла КиМ а и домаћинско – окурваторски угошћује неке од „партнера“ чије су „партнерске“ изјаве наведене на почетку овог текста. Чак се од тих „уважених парнера“ тражи и да нас посаветују. На наше добро да нас посаветују, наравно. А на чије би друго?

Занимљиво је и питање куд’ се дадоше домаћи окурватори којих су свима била пуна уста пре 2012. године? Судећи по томе да имамо нову политичку гарнитуру а од одласка бивше гарнитуре са власти пристали смо, потписали и дали све оно што је она колико – толико одбијала да учини, рекло би се на основу те чињенице да окурватора још увек има. Па ко су окурватори кад’ отерасмо Мурту? Није ваљда Курта?

У Србији данас нит’ је елите, нит’ је патриота. Остадоше само родољуби и домаћи окурватори.

То је у Србији данас јасније него икада.

Не бих даље говорио о тужним људским судбинама. Много је данас тужних људских судбина на политичкој и медијској сцени Србије. То смо што смо. Једино што се то не може више скривати. Свакоме је данас очигледно и где је он сам а и у каквом амбису му се налази домовина.

Србска колективна туга, јад и несрећа далеко је трагичнија од било које личне трагедије, она је кудикамо превазилази.

Још је трагичније што у свом овом србском безнађу медијско – политичка „елита“ говори како постоји прва, друга, трећа… Србија. Измислиће они и десету и двадесету ако им устреба. Тих више Србија, колико ти душа пожели, има само у њиховим „елитним“ главама.

Таква подела свима одговара. Одговара окупатору јер му је посао лакши ако смо завађени. Одговара и окурваторима јер они политички егзистирају на основу те поделе, а последично и профитирају на разноразне начине.

Та подела на више Србија је лажна, она је медијско – интелектуалистичка и омогућава актерима у сукобу да профитирају на основу те поделе. „Елита” живи на основу те поделе, „елита“ једе ‘леба на рачун те поделе. Са становишта здравог народа, та подела коју су измислиле „елите“ је болесна.

Ко у садашњем историјском тренутку користи те друштвено болесне називе и употребом тих назива преноси ту своју интелектуалистичку фикцију о више Србија на народ, он на тај начин само помаже окупатору и треба га посматрати као домаћег окурватора, свесног или несвесног, свеједно је. Ко до сада није свестан, крајње је време да се освести.

У стварности, не постоји више Србија. Постоји једна домовина Србија. Постоји један србски народ. Тај један србски народ је окупиран.

Наша домовина је под окупацијом. Под окупацијом која је разорнија од било које чисто војне окупације. Ова врста окупације под којом се Србија налази мења нам ментални, духовни код. Мења нам свест. Она нас прави јефтиним надничарима на свом сопственом парчету земље. Копрцаћемо се некако док нам и то парче не отму уз помоћ домаћих окурватора. Онда ћемо постати робови.

Причати и даље приче о интеграцијама с окупатором и о чудесима на води и надати се да ће окупатор бити милосрдан и човечан може нас одвести у ситуацију да нам свест и дух буду толико окупирани да ће нам бити свеједно да ли нам је окупатор и физички умарширао у домовину или није.

Многи наводно стрепе од окупаторског доласка и правдају своје окурваторске поступке као и окурваторске поступке власти бригом – само да нам окупатор не окупира домовину. Они наводно све раде да до тога не дође. А окупатор је већ ту. Он је ту и политички и медијски и економски и културолошки… Он је и у институцијама а и ванинституционално. Више се ни не крије. Ни намере много не крије.

Окупатор је ту да нам отме и да нас пороби. Нити постоји, нити је икада постојао окупатор који жели да поклони и да помогне. Таквог окупатора је једино србска „елита“ успела да измисли.

Ако окупатор одлучи да умаршира у Србију, то ће значити да је сигуран да смо ментално и духовно до краја окупирани и тим чином ће само потврдити ту чињеницу. Без страха да ћемо му се одупрети.

У том случају ми Срби ћемо му за добродошлицу вероватно пред ноге бацати цвеће и певати му оду радости. То цвеће би уједно и послужило за венац положен на гроб србском духу и души а ода радости би србском духу и души била посмртни марш. Са становишта мртвог србског духа и душе небитно би било тада да ли би им неко домаћи или можда туђин служио опело.

С вером да у нашој домовини још увек постоје људи од савести и да још увек има оних који у себи носе свету дужност отпора према окупатору и његовим сарадницима, дужност коју смо од предака наследили, и с вером да у нашој домовини још увек живи дух слободе који нам је од наших предака у аманет остављен, надам се да ће се многи који су умртвљени, успавани и полусвесни коначно освестити и схватити важност историјског тренутка у коме се налазимо и да је свака подела у србском народу, стара или нова, тренутно безначајна у односу на могућу судбину србског народа у скоријој будућности, јер ми Срби смо на прагу и духовног и физичког нестајања као народ.

Србско срце и дух живе док Срби србством дишу.

 

Васељенска ТВ