МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА – У тигровом гнезду (2. део)

Милорад Улемек у роману доноси своју аутентичну причу о Српској добровољачкој гарди и њеном команданту Жељку Ражнатовићу Аркану. „Много је прича испричано о Гарди и углавном су многе од њих биле неистините, јер само они који су у њој били могу да испричају истиниту причу. Као и све приче, и ова има две стране.“

Седимо испред официрске кантине. Тек сам стигао с обуке. Врућина је и сав сам знојав. Цевчим киселу воду. Питам остале зашто стоје испред, шта се дешава у кантини. Кажу ми да је код Тате дошла нека делегација.

— Принц — каже Сале.

— Какав принц? — питам.

— Прави принц. Карађорђевић. Томислав — објашњава ми Микица који је испузао из центра везе, одмах поред кантине.

— Јееел? — кажем, нагињем остатак киселе воде и подригујем гласно. — Па је л’ има њих још живих? — остали ме гледају.

— Мислим, је л’ их нису повешали, пострељали? — слабо сам пратио ту краљевску сцену и њихово путешествије.

Више сам знао о Сави Ковачевићу, Жарку Зрењанину и осталим јунацима партизанских прича. За краља и његове нисам се баш много ни интересовао, нити сам то и имао где да чујем. Кад сам ишао у школу, учило се о свим офанзивама и о томе како су краљ и његови запалили из земље и пре него што је краљевска војска капитулирала.

О томе како су током читавог рата глумили енглеске пудлице и да су на крају рата зајебали свог истуреног ђенерала Михаиловића, кога су Савини и Жаркови ортаци после рата стрељали више као колатералну штету него неког ко је нешто зло чинио током рата.

Тако да и нисам био баш нешто импресиониран гостима који су се налазили унутра.

Како сам имао обавеза, отишао сам у собу да се истуширам и средим за следећу обуку која је почињала. Таман сам пустио туш кад сам зачуо лупњаву на вратима. Никад мира.

— Ко је?! — дерем се испод туша.

— Дежурни, тражи вас Командант да му се одмах јавите! — виче неко с друге стране врата.

Па наравно, а шта би друго могло да буде. Ето, да сам поседео још мало и расправљао о принцу, сазнао бих из прве руке о чему се ради. Овако…

Долазим испред кантине и тамо видим групу цивила. Одмах сам провалио ко је од њих принц. Аркан ме је видео како прилазим и махнуо руком да пожурим.

— Ево, то је момак о коме сам вам причао, Ваша висости — каже и показује на мене.

Прилазим и поздрављам војнички. Све мора да изгледа како треба. Ови око Аркана ме гледају, следи представљање и упознавање. Хтео сам да направим нешто као наклон док сам се руковао са принцом, али сам одустао, провалили би да их зајебавам.

— Лежион, ево баш смо причали и рекао сам принцу за тебе, па је он хтео да те упозна. Уједно, одредио сам те да будеш у принчевој пратњи и обезбеђењу. Зато пожури да се спакујеш и да задужиш одело у магацину, идеш одмах са Његовим височанством — издекаламовао је у цугу.

Мени се чинило да не чујем добро шта ми прича. Какво обезбеђење, каква пратња! Из те измаглице која ме је поклопила тргнуо ме је Арканов глас који ме је пожуривао.

— Разумем — било је све што сам рекао и отишао у магацин.

Онај у магацину ме је нешто питао, али га нисам слушао. Само сам му рекао број одела и ципела, зграбио сам то и изашао напоље.

Док сам се паковао у соби питао сам се шта све то значи. Какво обезбеђење принца?

Претпостављао сам да Аркан ту има неку политичку рачуницу, већ сам и ја тупсон научио за ово кратко време да је политика умешана у све и око свакога. Само ми није било јасно шта ја тражим у тој рачуници.

Бесно сам трпао ствари у торбу. Нисам имао појма ни куда идем, ни колико остајем, а било ми је глупо да то питам пред свима тако да сам се спремао наслепо. У мени је кувало. Нисам себе никако видео како идем за неким принцем док он просипа своје мудрости широм Србије и сере нешто што мене не занима.

Никада ми није била јасна сва та хистерија око краљевске породице. Кад је стигао онај други принц, ваљда Александар, па оно љубљење земље на аеродрому и сва та помпа. Људи су стварно ментоли, као да су заборавили да је та иста краљевска породица побегла из земље оставивши народ на милост и немилост Швабама и осталој гамади који су харали Србијом у оном рату.

Добро, генерација пре њих се показала у Првом рату, али шта је било после? Плава крв, јесте плава крв, мој ђока!

Мислим да не треба бити много паметан па се вратити уназад и видети како су настали и ти Карађорђевиђи и они Обреновићи. Свињари су били и једни и други. Мало се напунили продајући свињчад, мало измували своје присталице и оп, одједном они владари, па још и краљеви.

Мада је тако у суштини и са свим краљевским породицама широм света. У почетку су на пример били успешни пиљари, а онда су у једном тренутку постали краљеви, краљице пуни себе и своје плаве крви. Повраћало ми се од те демагогије. По мом мишљењу, сви ти краљеви су били заправо претеча тајкуна. То је као кад би се неки данашњи тајкун пунишић прогласио за краља. Данас је истина другачије уређење, али у оно време то је тако функционисало, ко је имао више пара, тај је могао да буде и краљ, шта год је хтео. А народ стока, верује у лаже.

Не могу да верујем да је тако и данас.

Док сам пролазио Центром онако пицнут у оделу и шимикама, сви су ме гледали. Можда би и понешто добацили да ми нису на лицу видели знак: „Убијам одмах, само реци нешто.“

Испред кантине ме чека моја свита, нема никога осим ових принчевих и Аркан. Он ми даје нека упутства, а ја као пажљиво слушам и климам главом. Види и он да ми није потаман, али се прави да то не примећује.

Принц се вози у белом голфу двојци. Какав је ово принц, мислим се док се завлачим на задње седиште. Напред седа лик који ми се представио као његов лични секретар, он уједно вози и поред њега седа нека тетка која је немам појма шта, али видим да је сва хепи и не затвара уста.

Принц седа назад поред мене. Клима ми главом.

Крећемо. Ова испред клепеће, не затвара уста. Јасно ми је да ју је Аркан ошашавио и потпуно шармирао онако како само он зна. Уосталом, и ја сам, као и многи, пао на његов шарм и жваку коју има. Принц и ја ћутимо. Гледам кроз прозор и видим поред пута један вод како се тек сада враћа са спорта. Мачак је на челу и дува као парна машина. Кад ме је видео у аутомобилу, само се избечио док смо пролазили.

Прешли смо Богојевски мост, а принц почео разговор са мном.

Одакле сам, ко су ми родитељи, да ли имам браће и сестара, као да је муријаш, а не принц. Одговарао сам што сам учтивије могао. Нисам хтео да помисли како су Арканови официри некакви неандертлаци иако ми није било до приче.

Морао сам да поразговарам са овим ликом секретаром првом приликом, да видим шта подразумева мој посао и шта је значило оно Арканово да ћу бити принчево обезбеђење. Од кога је требало да га обезбеђујем? Само је фалило да му се нешто деси, па да још будем крив што нисам обављао свој посао како треба.

До Београда је углавном причала она напред, покушавала је да ми постави сто и једно питање, али су је моји кратки и учтиви одговори брзо скренули с тог наума. Не знам да ли су провалили да сам ту преко воље или су мислили да сам неки зајебан тип који не прича много и никада се не смеје, али после Новог Сада више ми се нису обраћали.

У Београду смо избацили ону смарачицу и наставили ка Тополи. По доласку у Тополу, отишли смо право на Опленац. Ту је принц имао имање које је припадало његовој породици. Стали смо испред неке кућерине и рекли су ми да ће ме сместити жена која ту у кући помаже.

Једна предусретљива женица повела ме је на спрат и показала ми собу. Видео сам два кревета, али један је очигледно био заузет. Кад сам се сместио, изашао сам из куће, а секретар ме је упознао са још једним момком за кога ми је рекао да је и он у обезбеђењу принца. Представио се као Драган и рекао је да је поручник у војној полицији и да је додељен испред војске као принчево обезбеђење.

Све боље од бољег. Само ми је још и војска фалила у целој овој причи. Ако је овог поставила војска, а још каже да је у Војној полицији, онда је сигурно из Управе безбедности. Дакле, обавештајац.

Паметно је ово урадила војска. Зашто да нешто прате и слушају кад могу да поставе свог човека у принчево обезбеђење? Мора да су се укењали да им опет држава не постане монархистичка.

Шта ја уопште тражим овде?!

Поподне смо ручали и тада нам је представљена принчева супруга Линда. Фина женица. Видело се да је много млађа од њега. После ручка, принц је изразио жељу да мало прошета, па касније и да пише. Нас двојица смо кренули са њим.

Секретар нам је објаснио да принцу не прети конкретна опасност ни од кога, поготово не овде, на Опленцу, где га народ обожава, како нам је рекао, а да смо ми ту за сваки случај. Да се не би десило нешто непредвиђено. Стварно сам се запитао због чега је Аркан послао мене. Ово што ми радимо могла су да обављају и два пензионера. Рецимо, полицајци или војаци. Попут лагане шетње са Његовим височанством по опленачким виноградима после лаганог ручка. Можда нека партија шаха или домина и, ето, прође дан.

Драган и ја смо гулили за њим док је после ручка обилазио винограде. Стали смо на једном узвишењу. Он се загледао негде и видело се да није са нама. Ко зна какве му муње пролазе кроз главу.

— Видите оно дрво тамо — пренуо нас је његов глас.

Нас двојица смо пришли ближе јер смо стајали на неколико метара удаљени од њега.

— Када сам био мали знао сам да се искрадем из куће, да се попнем на оно дрво и онда бих на њему седео сатима. Једном сам се заборавио и нисам се вратио, и читава краљевска гарда која је била овде на дужности кренула је да ме тражи. Кад су ме напокон пронашли, одвели су ме пред оца и он је тражио од свога ордонанса сабљу. Онда ме је том сабљом тако опалио по дупету да нисам могао три дана да седим — почео је да се смеје.

— Тја — одмахнуо је руком и кренуо назад ка кући.

Наредних неколико дана стално смо излазили са њим и на крају сам закључио да је врло фин. Рекао нам је да можемо да га ословљавамо са „чика Томиславе“.

— Прошло је моје принчевање, али, ако ћемо право, није га никада ни било. Читав живот у егзилу, стално смо били под нечијим надзором и морали смо да се снебивамо и правимо да нам је лепо, а није нам уопште било лепо.

Он је причао, а ми смо га пажљиво слушали. Због њега сам мало ублажио неке своје ставове.

Једно поподне рекао нам је да нас води на ручак у село, у кафану. Имало је много да се пешачи доле до Тополе. Успут је певао неке песмице док смо нас двојица ишли за њим. Кад смо стигли до кафане, ноге су ми отпале. Нове ципеле које сам требовао можда јесу биле шминкерске, али никако нису биле за дуже пешачење. Толико сам се трудио да не шепам да сам био гола вода од болова. Вероватно су ми стопала била сва крвава.

Кад смо ушли у кафану настала је права лудница. Нисам знао да је то заправо локална кафанчуга у којој се локалци скупљају после… шта год да раде. Одмах су почели да му прилазе и да га поздрављају. Многи су му љубили руку. Принцу је било драго, али као да му је помало било непријатно.

Не треба да кажем да смо се тог дана онако прописно наждрали и да нам нису дозволили да платимо. Нама су стално наручивали туре јер им чувамо њиховог принца.

Мој већи проблем од тога да се не напијем биле су ципеле и помисао да ћу морати да се вратим горе на брдо.

Срећом, касније поподне је у кафану бануо секретар Слоба.

Био је сав избезумљен и већ сам помислио да се десила нека револуција. Међутим, принц се није јавио куда иде и сви су горе полудели од бриге. Изгледа да наш принц има те трипове да се изгуби још одмалена.

„Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала…“ почела је песма.

Биће овде занимљиво до краја вечери…

Наставиће се

Књигу Милорада Улемека Легије „У Тигровом гнезду“ можете наручити на ОВДЕ.

Експрес




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *