Приче ветерана

У паклу Кошара – неиспричана ратна прича

Сведочења припадника српске војске о вишенедељном одбијању напада шиптарских терориста из такозване ОВК, потпомогнутих војском Албаније и НАТО авијацијом

Најтеже је било на Кошарама. То је реченица која се може чути од ветерана који су се током рата НАТО-а и СР Југославије борили на Косову и Метохији, то је податак који је познат сваком грађанину иоле заинтересованом за та збивања. Ове борбе помињу се чак и у популарној серији „Мој рођак са села“ у којој глумац Војин Ћетковић игра пуковника Миломира Вранића, ветерана с Кошара. Али у стварности, о најтежим борбама у рату 1999. године мало се зна.

Кошаре су назив карауле на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије. Надморска висина на том подручју достиже 2.000 метара, предео је шумовит. Према подацима пензионисаног генерал-потпуковника Љубише Стојимировића, који је у време рата био начелник Штаба Треће армије Војске Југославије (ВЈ), жестоке борбе на Кошарама обухватају период од 9. априла па до средине маја 1999. године и вођене су на фронту ширине четири километра.

– Почетком априла говорило се о такозваном ускршњем примирју, обустављању борбених дејстава и давању шансе преговорима. Међутим, 9. априла, баш на Велики петак, шиптарски терористи из такозване ОВК уз подршку НАТО-а и регуларне војске Албаније покрећу напад да би продрли у дубину простора Косова и Метохије, с намером да се пресече комуникација Пећ–Ђаковица–Призрен, раздвоје наше снаге и споје с групом шиптарских терориста Рамуша Харадинаја на подручју Јабланице. Напад је почео снажном артиљеријском припремом, гранатирањем карауле Морина. То је требало да буде варка, да помислимо да ће ту уследити пешадијски напад.

До напада пешадије је дошло, али на подручју суседне карауле Кошаре. У дубину наше територије нису ушли више од 500 метара. Наше снаге су биле на нижим положајима, што је веома тешка ситуација за одбрану.

У тешко проходном окружењу нисмо могли да користимо борбену технику. Имали смо логистичке проблеме, није било једноставно снабдевати војску на положају високо у планинама. Непријатељским снагама је у том смислу било лакше, одмах преко границе налази се подручје града Тропоја – објашњава Стојимировић.

Он процењује да је у борбама на Кошарама ангажовано око 15.000 припадника терористичке ОВК, уз подршку авијације НАТО и регуларне војске Албаније, пре свега артиљерије калибра 105 и 155 милиметара. Границу СР Југославије бранили су припадници 125. моторизоване бригаде и делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде.

– Када је почео снажан напад из Албаније у рејону Кошара, један наш водник, по ранијем договору, при повлачењу је минирао и запалио караулу. Наше снаге повукле су се само неколико стотина метара ниже и ту успоставиле одбрану.

Напад је сломљен и та линија се минимално померала напред-назад. НАТО авијација је стално нападала наше снаге, једном приликом 42 пројектила пала су на простор дужине два километра и том приликом погинуло је 12 наших сабораца – објашњава пензионисани генерал-мајор Драган Живановић, ратни командант 125. моторизоване бригаде.

Ова јединица после мобилизације имала је око 7.000 војника, била је наоружана тенковима Т-55 и артиљеријом калибра 122 и 90 милиметара. Уз војнике на редовном одслужењу војног рока, у њој су били резервисти с подручја Космета, Краљева, Врњачке бање и Трстеника. У рату су погинула 62 припадника ове јединице.

– Поврх свега, све до маја у планинама је било снега. Уз сву опасност од непријатеља, нашим војницима је претило и смрзавање. А било је оних који су положај у снегу држали и по 48 сати – истиче Живановић.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама.

– Наше и њихове линије су биле тако близу, испреплетане у шуми, чак и на свега десет метара – каже Ковачевић који је и тешко рањен у овим борбама.

Било је то 19. априла, приликом напада специјалаца из „шездесет треће”. Наишли су на жесток отпор.

– Развила се борба. Истина је оно што су причали борци из Првог и Другог светског рата, није опасан метак који чујеш, тај је већ прошао, већ онај којег не чујеш. Усред борбе одједном сам осетио резак бол, глава и лева страна тела били су ми обливени крвљу. Сећам се да сам рекао саборцу „Чувај ми децу…“. Затим је наступио чудан осећај, као да тонем, нестајем. Губио сам свест, али сам опет долазио к себи – прича Ковачевић.

Саборци су му прискочили у помоћ. Војник Предраг Дегент га је превијао и у том тренутку је погођен – задобио је прострелну рану у пределу груди од које ће се касније опоравити, имао је панцир, али је погођен с бока.

– Иако сам био тешко рањен, био сам свестан жестине борбе која се водила. Та канонада, та киша метака, оставила је на мене тако снажан утисак, то је нешто што је тешко описати – истиче Ковачевић.

Његови саборци су дали све од себе да га спасу. Носили су га километрима, а евакуација рањеника на рукама, каже Ковачевић, једна је од најтежих ситуација за војника у рату, психофизички исцрпљујућа. Вукли су га низ планину у шаторском крилу, носили на импровизованим носилима. Стигли су до болнице у Ђаковици, а одатле је Ковачевић превезен у болницу у Приштини.

– У Приштини је била дежурна екипа кардиоваскуларних хирурга из Београда, оперисао ме је др Горан Вучуровић. Затим су ме превезли у Ниш, па у Београд, на ВМА – објашњава Ковачевић који је у борби на Кошарама остао без левог ока и изгубио је осећај у левој руци, а с болничког лечења отпуштен 29. новембра 1999. године.

Погинули у француским униформама

Видоје Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни терористичке ОВК. „Били су у маскирним униформама, на рукавима су имали француске ознаке“, сведочи Ковачевић.

Добровољци из Русије

На српској страни борили су се добровољци из иностранства, међу којима је највише било Руса. „Сећам се Станислава, некадашњег војног лекара, капетана совјетске армије. Током транзиције напустио је војску, али се 1999. јавио као добровољац. Послали су га на Кошаре. Хтео сам да ради у нашем санитету, али је он то одбио и остао на првој линији као обичан војник. Преживео је рат“, каже Драган Живановић.

Коментари (13)

  1. Aleksandar каже:

    Jeste neispricana pricca o nasim herojima. i zasluzuju zato veliko postovanje.

  2. Nebojsa каже:

    Jedno pitanje za sve one koji su ucestvovali u odbrani od NATO agresije 1999. Zasto se ne radi na tome da se snimi film o ovome? O odbrani Kosmeta I Srbije I borbama u rejonu Kosara? Znacilo bi da se uradi kvalitetan film, znacilo bi za nas, za Srbiju. Amerikanci ulazu velike novce u prezentovanju svoje armije kroz medije, prvenstveno kroz filmove koje gleda ceo svet. Znam da mi nemamo taj “budzet” ali tu bi I drzava trebala da se otvori. Znamo samo sta se sve snima, I na sta se “baca” novac.

    1. ЈЕДИНИЦА каже:

      Држава не дозвољава да се сними такав филм.

  3. Jovan каже:

    Ovo jeste prica iz zivota…… Ja nisam bio na Kosarama…bio sam nize…..ali kad kazem : Granica gori, plamti!- onda je jasno sta se desavalo….
    Da takve filmove nedaju….a Rambo i Delta Force….i sl. to moze da se snima… hmmm. Amerika je to….:(
    Pozdrav herojima i Slava i Hvala…onima koji su ostavili zivote gore…uopsteno na KOSMET-u.

  4. Miki каже:

    Cesto se naglasava ucesce jedinica poput 63 i 72 brigade, a zapostavlja ucesce u odbrani Kosara jedinica poput cete Vojne Policije iz Valjeva koja je kroz vojnike na redovnom odsluzenju, vojnike po ugovoru, oficire i podoficire takodje dala ogroman doprinos u ovim vaznim trenutcima u ratu protiv siptara i nato-a na Kosarama…

    1. Crnogorac каже:

      treba svi ratnici da iznesu svoje jedinice,ukoliko smatraju za shodno,niko ne zapostavlja nikoga… svi su bili Heroji!

  5. milan каже:

    vecna slava svim srpskim herojima koji su bili poslednji
    bastion odbrane srbije na kosarama nazalost njihova zrtva je bila uzaludna zbog prodanih politicara pocivajte u miru junaci

  6. nebojsa каже:

    Не могу себи да објасним, да после оваквих прича које сви знамо и после свега што су јунаци отаџбине урадили у борби за спас државе и народа још увек можемо у својим редовима да слушамо квислинге шпијуне и оне који блате нашу отаџбину.не могу да схватим да неко хоће у НАТО оне који су нам убијали децу жене становништво ,оне кој нас уцењују,потцењују мрзе и хоће да униште.Ја немогу на то пристати дати се некоме ко је погазио сва права ратовања све међународне норме и њима подчинити.Браћо Срби не газимо образ не газимо по лешевима оних који падоше за слободу отаџбине будимо делић као они ЈУНАЦИ И ХЕРОЈИ, БУДИМО ЈЕДИНСТВЕНИ.

  7. veliki dabar каже:

    OVO TREBA PROCITATI NA PRVOM PROGRAMU RTS_a U EMISIJI DA – MOZDA NE ALI DA ONAJ GOVNAR VUCIC BUDE PRISUTAN KAO I ONAJ ROGONJA NIKOLIC PA DA CUJEMO STA IMAJU DA KAZU POSLE SVEGA ?

  8. runi boj каже:

    Trebalo bi i naglasiti da se nisu borili samo srbi nego i crnogorci sa njima rame uz rame kao i u vecini ratova koji su vodjeni na ovim prostorima.

    1. СтараГарда каже:

      И Црногорци су Срби, говорим из личног осећања припадности!

  9. Žika каже:

    Ljudi koji su se nakon 1999. smenjivali na čelu ove države činili su (i čine) sve da se što pre zaboravi i ono što je NATO činio tada i ono što su branioci činili!
    Borci (rezervisti i ročni sastav) koji su branili Državu su odmah nakon povratka iz rata i demobilizacije bivali šikanirani, prvi su ostajali bez posla, potpuno su marginalizovani i uklinjeni iz javnog i političkog života. Učinjeno je sve da ti ljudi polako i u tišini nestanu i da ne dobiju priliku da nekom ispričaju šta se STVARNO dešavalo na terenu i šta se i danas dešava. Bilo je i tada izdaje i nesposobnosti kao što je i danas slučaj.
    Ja sam inače jedan od učesnika borbi na Košarama (kao rez. starešina 63. padobranske brigade).

Напиши коментар