У аутобусу са Шиптарима који одлазе са Косова и Метохије

siptari

Тако безбрижно не изгледају људи који заувек напуштају огњишта

Кад сам у рано јутро са пријатељицама кренула за Београд и на аутобуском стајалишту у Грачаници угледала групу Албанаца, схватила сам да ће путовање трајати бар три сата дуже, али и да ми се пружила прилика да видим ко су ти људи који одлазе.

Албанци су наставили да улазе у аутобус у Ајвалији, па у Приштини, код Подујева и тако до Мердара. Углавном су то млади људи, као и млађи брачни парови са децом. Улазак неколико Срба код Милошева обрадовао нас је, јер нам се чинило да ћемо бити једине које не иду у Суботицу.

Масовно одлазе, буквално преко ноћи нестају. Нико од Срба не зна шта им је одједном, и све оно што сам видела у аутобусу само је потврдило моје, али и сумње многих Срба са Косова и Метохије – а то је да опет нешто муте. Изузев једне жене, која је пут Суботице кренула са супругом и децом и у аутобус ушла уплакана, сви остали су били потпуно безбрижни. Она и њена породица нису остављали утисак напаћених, сиромашних и гладних људи – нису ни остали. Ретко ко од њих је имао пртљаг већи од једног ранца, чак ни они који су са собом водили децу. Понашали су се потпуно опуштено, телефонирали су и смејали се, парови су се љубили, као да сви иду на море и само што нису запевали.

Као да имају задатак

Процедура на Мердару је трајала сатима. На косовској страни прелаза поздравио нас је полицајац Албанац уз осмех, као да је сасвим нормално што толики број његових сународника свакодневно одлази. На српској страни полицајац уздише када је видео скоро пун аутобус Албанца и каже возачу, који га је питао где је до сада: „Ту сам, не могу да летим“. Мученик! Треба сваком Албанцу написати и одштампати потврду којом му се дозвољава кретање кроз остатак Србије, док на стотине њих чека у аутобусима, плус сви они који пешице прелазе у централну Србију.

Чудим се, ко зна који пут у животу, менталном склопу тих људи који сваких неколико година морају на неки начин да привлаче пажњу. Никако да се смире, организују и живе. Док се сви медији баве тиме колико је њих отишло због „лоше економске ситуације“, питам се ко ли је овог пута притиснуо прекидач и опет их подигао на ноге како би свет о њима причао?

Питам пријатељицу: „Где ови људи иду по овој хладноћи са овом децом? Какви су то родитељи?“

„У Казабланку“, одговори и кроз уздах рече да ћемо сигурно ми, Срби са Косова, бити криви и за ову њихову авантуру.

Чим смо прешли Мердаре, почели су да зову телефоном и да некоме говоре када стижу у Суботицу. Било је и оних који су давали новчанице од 200 евра појединцима у аутобусу, вероватно водичима јер су у Београду послушно ишли за њима.

Чекаће данима, многи са децом – морам то још једном да нагласим – под отвореним небом да преко њива, блата и воде пређу у Мађарску. Шта ће даље бити, немају појма, али на њиховим лицима нема нимало бриге. Као да имају задатак да сви оду до Суботице и Мађарске, па, ако их врате, имају покриће да су пробали да оду. Како другачије објаснити ту њихову безбрижност.

„Goodbye forever“

При повратку из Београда, у аутобусу је било 15 Албанаца који су се враћали из Суботице. Да сте могли само ту срећу да видите. Млада девојка је, силазећи у Подујеву са својим сестрама и родитељима, возачу рекла: „Goodbye forever“. Тако је била весела због повратка, и њена породица исто. То се баш не уклапа у причу о људима који траже излаз из јада и беде који на Косову владају.

Овакво понашање Албанаца видели смо 1999. године, када су у највећем броју глумили да их српска војска и полиција протерују. Тада су, по наређењу западних ментора, напуштали своје домове а западни медији то представљали као хуманитарну катастрофу. Све ово тако подсећа на тај сценарио, као да га исти људи потписују.

Убеђена сам да њихов одлазак везе нема са сиромаштвом, незапосленошћу, лошом економском ситуацијом и осталим причама. Новац који троше да би дошли до Суботице, Мађарске, Црне Горе, Немачке, па чак и Америке, није мали, и нико не поставља питање одакле им у џепу хиљаде евра. Без обзира колико је економска ситуација на Косову и Метохији тешка, нико од њих није толико гладан да се усред зиме смрзава по шумама са децом у наручју. Приче о продаји имања треба узети са резервом.

Тешко ми је да поверујем да су преко ноћи сви схватили да на Косову нема перспективе, и да им је једини спас одлазак. Иза овога се нешто друго крије. О чему се овог пута ради – не знам. Знам само да, кад год се узмувају, причају сви исту причу, а не делују ни мало искрено, када власти углавном ћуте или кажу тек понешто, када западне земље млако реагују – Срби најскупљу цену плате. И зато не ликујем због њиховог одласка. Напротив, ја се плашим.

Дај Боже да грешим!

 

Јања Гаћеша / Нови стандард




1 коментар

  1. Hitman

    Nije ovo od juče. Setite se samo koliko nam je puta EU pretila uvođenjem viza od 2008. godine, kada smo dobili biometrijske pasoše i tzv. Šengen. Navodno, zbog „azilanata“. Bez obzira na garnituru vlasti, zemlja će da nam bude u ozbiljnom problemu. Pitate se zbog čega? Prosto, pošto mi KiM držimo da je naša teritorija ( što i jeste, ali ajde, da ne polemišem ), mi smo dužni te Albance da tretiramo kao svoje građane. Odnosno, da im omogućimo prava koja im iz toga sleduju, a jedno od tih prava je, gle čuda – pasoš! Kada im damo pasoš zemlje koja ima bezvizni režim, ne možemo ih sprečavati da idu van naših granica. E onda na scenu stupaju lideri zemalja koji su „Kosovu“ dali „državnost“, pa će i za ovo, naravno da okrive Srbiju, ne bili one dupelizce iz Vlade još više prisilili na poslušnost. Vrzino kolo u svakom smislu. Itekako ovi odlasci imaju veze sa siromaštvom i bedom, setite se samo da našu zemlju napuštaju stambeno obezbeđeni ljudi, i to u godinama kada trebaju da imaju potomstvo ( 20 – 35 godina života ), jer više nemaju od čega da plaćaju ni račune, a kamoli nešto drugo. Ne verujem da se opet neki pogrom protiv Srba sprema, bar ne dole na KiM. Ali neki politički, da, sprema se. Propadamo u svakom smislu, ali Napr(e)dno.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *