Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству (Пети део)

top-secret

Београд – Четврти покушај

Неуспешни напади код хале Лимес, на повратку с Копаоника и испред савезне скупштине служили као опомена премијеру, али нису били једини

Покушаји атентата на Зорана Ђинђића код хале Лимес и претходно на повратку са зимовања на Копаонику и испред савезне скупштине били су само опомена српском премијеру и људима око њега шта би могло да се деси уколико се он не опамети и не прихвати постављене услове, тврди добро обавештен извор Курира близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, постојао је још један покушај атентата, с којим шира јавност није била до краја упозната, а догодио се такође на Копаонику, средином фебруара 2003. године. Зоран Ђинђић је у то време био на скијању са породицом, обезбеђењем и неколико најближих сарадника. Управо је на том зимовању, играјући фудбал с припадницима Жандармерије, Ђинђић теже повредио ногу.

– Премијер Ђинђић је једне вечери с пратњом отишао у ресторан који се налази на врху Вучје стазе. Ресторан је у то време био затворен, али је за ту специјалну прилику ипак био у функцији. Премијер је с породицом и пратњом отишао пут ресторана одмах пошто је пао мрак. У једном тренутку некоме из пратње премијера јавио се тадашњи командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури и Ђинђић је, кад је чуо о коме је реч, поручио да се одмах појави на вечери. Гури је у првом тренутку одбијао, тврдећи да је касно и да је уморан, да не жели да смета… Онда је лично премијер узео телефон у руке и рекао команданту Жандармерије да се не пренемаже као нека стрина, него да седне на скутер и да одмах дође на вечеру. Гури је тек онда пристао – каже наш саговорник и додаје како је Гури са својом пратњом на скутерима за снег кренуо на Вучји врх.

– У једном тренутку генерал Радосављевић и његова пратња су у удолини приметили групу људи такође на скутерима. Било им је чудно шта они раде ту када је већ пала ноћ и покушали су да им се приближе. Али када су кренули према њима, истог тренутка су побегли одатле. Жандарима из пратње се учинило да су то људи из ЈСО који су се баш у то време налазили на зимским припремама на Копаонику, али нису били сасвим сигурни – тврди наш извор. (ЈСО је на Копаонику имао само један скутер – прим. уредника)

Проваљени

Руски обавештајци неколико дана пре атентата на Ђинђића позвали своје америчке и енглеске колеге и саопштили им да су упознати са свим њиховим плановима у Србији

Неколико дана пре атентата на председника Владе Србије Зорана Ђинђића с представницима америчке и британске обавештајне службе у Србији контактирали су људи из руске обавештајне службе и ставили им до знања да знају шта се дешава у Србији и какав план постоји, тврди добро обавештени извор Курира близак обавештајним круговима.

Он даље наводи да је дошло до одређених контаката на оперативном нивоу и да су Американцима и Енглезима предочене чињенице да су њихови планови са даљим развојем догађаја у Србији мање-више познати свим обавештајним службама које су активне у региону Балкана.

– Они су им буквално рекли да знају за њихове планове у вези са увођењем ванредног стања у Србији, елиминисањем политичких противника и ликвидацијом појединих политичара. Чак су им предочени и неки детаљи за које су знали само најупућенији људи на врху обавештајне хијерархије ЦИА и МИ6 на Балкану. Блек и Монктон су после провале и прислушкивања неколико њихових сусрета претпостављали да Руси знају, у грубим цртама, шта се дешава, али нису могли претпоставити да су упућени буквално у сваки детаљ – тврди наш извор и додаје да је одмах после ових сусрета разматрана и опција заустављања целе операције.
– Од тога се одустало кад су добили миг од својих претпостављених да наставе како је планирано и да се не обазиру на то што је акција проваљена и доведена у питање. Из централе им је послата порука да су други обавештени да је то њихова интерна ствар и да не постоји разлог да се мешају, али је Блеку и Монктону истовремено строго наређено да до краја испоштују сваки налог својих претпостављених и да у даљем раду немају потпуну аутономију, односно да морају својим претпостављенима слати извештаје о стању на терену, на дневној бази – каже наш саговорник и додаје да је то у пракси значило да су се у централи бојали могућих исхитрених поступака на терену који би компромитовали њихове службе. Тиме је практично стављен мораторијум на евентуалне политичке ликвидације, без дозволе врха ових обавештајних служби.

Кримоси хапсили

Блек и Монктон тражили ангажовање криминалаца за обављање прљавих послова током планираног ванредног стања у Србији

Челни људи америчке и британске обавештајне службе у Србији Дејвид Блек и Ентони Моктон тражили су од својих сарадника да се један део организованих криминалних група, на које су њихови доушници имали утицај, стави на располагање за предстојећу операцију увођења ванредног стања у Србији после ликвидације председника Владе Зорана Ђинђића, тврди за Курир извор близак обавештајним круговима.

Намера је била да се на десетине наоружаних криминалаца искористи за најпрљавији део посла, ликвидације, мучења, праћење сумњивих лица и застрашивање њихових породица. За потребе оваквог њиховог ангажовања припремљене су им и одговарајуће исправе, односно документа и легитимације службених лица, полицајаца, припадника обавештајних служби и слично.

– Челним људима српске полиције у то време је чак и предочен овај план, и наложено им је да уско сарађују са оперативцима који држе ове људе под контролом. Неки официри су чак сматрали да није паметно на тај начин користити ове људе, јер се то не може сакрити нити до краја контролисати. Сматрали су да ће превише људи знати за то, пре свега у том криминалном свету, да ће на крају цела ствар „исцурити“ и да после нико неће моћи да спере љагу са те полицијске акције. Такође, постојала је бојазан да ће поред „службеног“ дела посла, криминалци искористити свој тренутни положај да одраде и неке послове за себе, што је било сасвим разумљиво – каже наш саговорник и додаје да је снимљен разговор Монктона и његовог сарадника Марка из Сурчина.

– Монктон је тражио да се део људи из „сурчинског клана“ употреби у овој операцији и Марко је рекао да ће то организовати. Постоје информације да је заиста неколицина људи с подебљим досијеима учествовала у припреми неких великих хапшења у акцији „Сабља“. Они су искоришћени за припрему, прикупљање података и праћење лица. Тек неколико пута су учествовали у самом чину хапшења осумњичених, али су зато били ангажовани у многим случајевима када су притворени људи били „некооперативни“ – тврди наш саговорник.

Интервенција

У време акције „Сабља“ постојао и резервни план да се, ако се део војске и полиције успротиви, трупе НАТО у земљама у окружењу укључе у акцију

У оквиру припрема за акцију „Сабља“, која је у Србији спроведена након убиства премијера Зорана Ђинђића, биле су ангажоване и трупе из контингената НАТО у земљама у окружењу, пре свега у Босни и Херцеговини и на Косову, каже за Курир извор близак обавештајним службама.

Неколико недеља пре атентата на Ђинђића обавештајне службе су добиле извештаје из земаља у окружењу о повећању активности и подизању готовости трупа Западне алијансе које су се налазиле у тим земљама.

– Бројни извештаји су стигли из Босне, али и са Косова, и у првом тренутку нашим аналитичарима није било јасно о чему је реч пошто је ниво припрема и организације у њиховим базама био на истом нивоу као и у, на пример, време агресије 1999. године – каже наш саговорник и додаје како су у једном тренутку чак и разматрали опцију да можда неће доћи до новог сукоба са НАТО, односно није била искључена опција да се припрема нови напад на Србију.

Према његовим речима, две недеље пре убиства премијера Ђинђића НАТО трупе у Босни су ојачане деловима америчких специјалних јединица из база у западној Европи, а људству је било забрањено да напушта базе и борбена готовост је подигнута на највиши ниво, односно као да се налазе у стању непосредне ратне опасности.

– Други извештаји до којих су наше службе дошле преко својих канала били су знатно јаснији и помогли су нам да претпоставимо шта ће се десити. Наиме, један извор који је био на вези са српском службом, а радило се о припаднику босанске службе АИД, потврдио је да се трупе НАТО спремају да у случају ескалације насиља у Србији интервенишу и помогну опстанак тадашњег режима – тврди наш саговорник.

План је био да се, у случају да се наиђе на некакв системски отпор, односно да део војних или полицијских структура искаже непослушност и не пристане да узме учешћа у предстојећој акцији, Србија доведе на руб грађанског рата и да потом НАТО трупе интервенишу, под оправдањем да се брину о заштити демократски изабране владе и очувању мира у Србији.

Према проценама до којих су дошле обавештајне службе, скоро 20.000 војника из састава различитих мировних контингената у региону било је спремно да се укључи у спровођење ове акције.

Хапшење на почек

По наређењу Ентонија Монктона, акција хватања вођа „земунског клана намерно одлагана како би у јавности била створена слика о њима као извршиоцима атентата

Хапшење вођа „земунског клана“ Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума било је намерно пролонгирано по наређењу Ентонија Монктона, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, замисао је била да се у јавности створи таква слика о Луковићу и Спасојевићу, да се они буквално прикажу као извршиоци атентата на премијера Ђинђића, и да се на тај начин јавност додатно шокира.

Да су хтели брзо хапшење Шиптара и Кума, онда сигурно не би објављивали њихове слике по новинама и на телевизији са свим генералијама, надимцима и побројаним кривичним делима које су чланови „земунског клана“ извршили, али и оних које нису извршили или им дела нису доказана. Њихове слике и податке медијима је доставио, према сопственом признању, Владимир Беба Поповић, који је, опет према сопственом признању, познавао и дотичног Ентонија Монктона. Све је могло да се заврши на много елегантнији начин да се заиста имало у виду само хапшење Луковића и Спасојевића у атентату – тврди наш саговорник.

У једном тренутку људи који су у МУП-у оперативно водили операцију разматрали су могућност да се са Шиптаром и Кумом, пошто су од самог почетка били под присмотром и полиција је у сваком тренутку знала где се налазе, ступи у контакт и да се преговора са њима о предаји и сарадњи, али таква могућност је стопирана у врху МУП-а.

– Сарадник тајне службе који је вођен под шифром З свакодневно је извештавао своје контакте у БИА о њиховим позицијама. Да је постојала воља, могло је доћи до контакта и до преговора с њима, али очигледно неком није одговарало да они остану у животу – каже наш саговорник и додаје да је било изводљиво да се они ухвате живи чак и ако преговори пропадну.

Подсећамо, према сазнањима до којих је Курир дошао, Миле Луковић Кум је ухапшен 21. марта 2003. године, а Душан Спасојевић Шиптар 23. марта. Ову информацију 25. марта 2003. године објавио је београдски дневни лист Глас јавности, а ова верзија догађаја знатно се разликује од званичне.

Интервенција

Неколико дана пре атентата на Ђинђића српски обавештајци регистровали контакт који је са ЦИА и МИ6 остварио БНД. Немци су осетили да се нешто у Београду кува и покушали да заштите свог човека. Без успеха

Немачка обавештајна служба се неколико дана пре убиства премијера Ђинђића заинтересовала каква се то акција спрема у Србији, али су упозорени да се не мешају и да је то ствар иза које стоје друге две велике западне службе – каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Претпостављало се да су Немци били заинтересовани за политичку будућност Владе Зорана Ђинђића, јер су с њим имали изванредну сарадњу, нарочито у пословима приватизације успешних српских компанија.

Неколико дана пре 12. марта 2003. године и убиства премијера Ђинђића наше обавештајне службе регистровале су контакте припадника америчке ЦИА и британске МИ6 с једне стране и БНД, немачке обавештајне службе, са друге стране, тврди наш саговорник и додаје да су ти контакти били изненађење за многе пошто већ дуже времена ове службе нису блиско сарађивале.

– Очито је било да су се њихови, пре свега, економски интереси на овом терену у једном тренутку разишли – каже наш извор.

Иначе, покојни српски премијер је једно време, крајем седамдесетих година прошлог века, провео у Немачкој, где је спремао докторат из филозофије на Универзитету у Констанци, што може говорити у прилог тези о Ђинђићевој наводној блискости с немачком тајном службом.

– Често је свраћао у књижару „Карл Маркс“ у Франкфурту, у којој је у то време радио Јошка Фишер, касније министар иностраних послова у време канцелара Шредера. Постоје приче да су с Ђинђићем тада контактирали припадници обавештајне службе Западне Немачке. Ове информације никада нису до краја проверене, иако су постојале индиције које су говориле у прилог њиховој тачности, исто као и информације да се студент Ђинђић у то време у Немачкој дружио и с припадницима југословенског криминалног подземља – каже наш извор. Такође, српске обавештајне службе су показивале интересовање и за контакте Зорана Ђинђића с извесним Морисом Хунцингером, власником компаније која се бави односима с јавношћу и човеком који се сматра врло блиским немачком политичком и обавештајном врху.

Ментор

Морис Хунцингер је био човек који је врло издашно помагао политичку каријеру Зорана Ђинђића. Отворио му сва врата у Берлину и Бону. Чак га је и облачио

Морис Хунцингер, пријатељ и покровитељ покојног Зорана Ђинђића, био је кључни човек који се бавио реализацијом немачких економских интереса у Србији, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим наводима, он је био особа која је посредовала између немачких фирми и српске владе користећи се личним утицајем на српског премијера и министре у влади. Управо захваљујући њему фабрику у Лесковцу почеле су да граде немачке фармацеутске куће „Marsel kliniken AG“ и „RWE Umvelt servis GMBH“.

– Реч је о врло интересантном човеку. Хунцингер је једно време био сива еминенција у Немачкој и особа која је несумњиво била врло високо котирана у политичком естаблишменту. Био је јако близак са тадашњим министром одбране Рудолфом Шарпингом, али и са Јошком Фишером. Важио је за човека који спаја политику и бизнис. Хунцингер је био човек који је врло издашно помагао политичку каријеру Зорана Ђинђића у сваком смислу. Упознао га је са немачким политичарима и отворио му сва врата у Берлину и Бону. Чак га је и облачио. Немачки лист „Јунге велт“ је 25. јула 2002. године објавио информацију да је Хунцингер плаћао скупоцена одела многим политичарима, нпр. Рудолфу Шарпингу, Михаелу Штајнеру, бившем високом изасланику за Косово, па између осталих и српском премијеру – каже наш саговорник.

Крајем 2002. године Хунцингер је постао главна тема у немачким медијима.

Он је у Немачкој оптужен да је подмићивао министра одбране Рудолфа Шарпинга да фаворизује поједине произвођаче оружја у пословању са немачком државом.

– Хунцингер је тада Шарпингу у неколико наврата исплатио велике новчане суме – каже наш извор.

Одмах после петооктобарских промена Ђинђић је прво отпутовао у Немачку, наравно, код Хунцингера. Како сазнајемо, у ове посете често су ишли и други чланови Ђинђићеве владе, попут Жарка Кораћа, Марије Рашете-Вукосављевић, Александра Влаховића, Слободана Милосављевића, Горана Питића и других.

– Ови гости су били позвани на вечеру која је одржана у јесен 2001. године у Франкфурту, којој су присуствовали челници фармацеутског гиганта „Фрезенијус АГ“ и франкфуртског аеродрома. Тема разговора је био улазак на српско тржиште – тврди наш саговорник.

Заборавни Ђинђићеви сарадници

Слободан Милосављевић: „Заиста не могу да се сетим. Путовали смо и сретали се са мноштвом људи, званичника, привредника, политичара, али стварно се не сећам тог имена. Да је то неко познат јавности, неко ко се често спомиње, вероватно бих се сетио. Жао ми је!“.

Жарко Кораћ: Недоступан.

Горан Питић: „У саставу такве делегације никада нисам био у Немачкој. Никада у том петочланом саставу. Чак мислим да никада са потпредседником Кораћем нисам био у делегацији, посебно не у Немачкој“.

Александар Влаховић: „Не знам ко је тај човек. То име ми ништа не говори“.

Марија Рашета-Вукосављевић: Недоступна.

Хунцингер се сећа!

У једном од разговора са Морисом Хунцингером које је објавио немачки новинар и публициста Јирген Елзесер, водећи немачки ПР стручњак се сећа посете Ђинђића и седам српских министара.

– Најзад, Ђинђић је и после свог избора за председника владе, крајем 2000. године, још једном био у Немачкој. У пролеће 2001. Ђинђић је затражио од мене да дам нацрт нове химне демократске Србије. Али од атентата тај пројекат мирује. Текст и музика још леже у његовом писаћем столу. Важан је био сусрет у септембру 2001, на који је Ђинђић довео седам српских министара. С немачке стране били су, између осталих, заступници Петер Фриш, председник Савезног уреда за заштиту устава, и главни менаџер немачке индустрије – рекао је тада Хунцингер.

Кобни Сартид

Морис Хунцингер био кључни човек за лобирање Зорана Ђинђића у вези са продајом смедеревске железаре немачкој компанији „Круп

Морис Хунцингер, ПР стручњак, повереник обавештајне службе БНД и немачке владе и пријатељ покојног премијера Зорана Ђинђића, био је спој између немачког гиганта „Крупа“ и српске владе у вези са продајом смедеревске железаре „Сартид“, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Управо је захваљујући везама Хунцингера и Ђинђића омогућено „Крупу“ и његовом менаџменту да уђу у тајне преговоре са Владом Србије о продаји смедеревског гиганта.

– Хунцингер је позвао Ђинђића и тражио од њега да се састане са људима из „Крупа“ у вези са продајом „Сартида“. Неколико пута је немачка делегација током 2002. године боравила у Београду, а у више наврата премијер Ђинђић и његови сарадници боравили су у Немачкој у узвратним посетама. Немци су били врло заинтересовани за Смедерево, чак су по неким понуђеним условима и парама које су нудили били веома коректни и конкретни – каже наш саговорник.

Међутим, према речима нашег извора, Зоран Ђинђић је трпео страховит притисак од Американаца да се та фабрика мора продати некој њиховој компанији.

– Претпостављам да му није било лако. Радило се о продаји стратешке индустрије једне земље, кичми сваког индустријског система. Обавештајне службе су снимиле и документовале неколико састанака српског премијера са америчким званичницима, на којима је главна тема била управо приватизација смедеревског „Сартида“. Када су Американци сазнали да Ђинђић паралелно преговара са Немцима, били су веома љути, што се могло видети приликом његове последње посете Вашингтону – каже наш извор.

Подсећамо, Зоран Ђинђић је том приликом у Стејт департменту добио лист папира који је смео само да прочита, али није смео да га коментарише ни на који начин. То је била нека врста листе задатака или услуга које су се од њега очекивале. На врху те листе било је написано „Приватизација ‘Сартида’“.

Наш саговорник није желео да спекулише да ли су ови аранжмани са немачким индустријалцима утицали на даљи развој догађаја, али логично је претпоставити да је извесни утицај ипак постојао.

О томе говори чињеница да је немачка служба свакако знала шта се спрема у Србији, али да ништа није учинила. Право питање је зашто? Да ли од страха од друге две велике службе које су биле у игри или из неких економских разлога, пита се наш саговорник.

Славље

Само један сат пре убиства Ђинђића у дворишту Владе паркирао се аутомобил једног високог владиног чиновника и блиског сарадника покојног премијера. Из аутомобила су изнети пиће и храна, који су раздељени радницима обезбеђења, секретарицама и другом особљу

Неколико сати после атентата на Зорана Ђинђића ником није било дозвољено да приђе дворишту и месту на коме је погођен премијер, чак ни истражним органима и дежурном истражном судији, тврди саговорник Курира близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, место на ком је спровођен увиђај обезбеђивали су припадници полиције, али била су присутна и нека лица која нису били припадници МУП-а нити било које друге релевантне државне службе.

Иначе, према речима нашег саговорника, на сам дан атентата у згради Владе Србије у Немањиној улици примећена је велика фреквентност људи.

Поред неколико конференција за новинаре које су биле заказане за тај дан, у згради Владе било је и доста странаца, односно људи који су били ангажовани у бројним министарствима на позицијама саветника и сличним местима.

– Наше службе су евидентирале све те људе и даљом провером утврђено је да је реч о припадницима страних обавештајних служби. Зашто је дозвољено да се такви људи поставе у државне структуре и да им се омогући приступ неким кључним информацијама, посебно је питање, али евидентно је да се тог 12. марта у згради Владе Србије налазио велики број ових „посматрача“. Неки од њих примећени су у дворишту зграде непосредно након злочина – каже наш саговорник.

Такође, примећена је још једна неуобичајена појава. Само један сат пре убиства у двориште Владе паркирао се аутомобил једног високог владиног чиновника и блиског сарадника покојног премијера. Из аутомобила су изнети пиће и храна, који су раздељени радницима обезбеђења, секретарицама и другом особљу.

– Неког нарочитог повода за славље није било, али постоје индиције да је ово била нека врста диверзије, намерно срачунате на то да се људи који су били задужени да се баве безбедношћу окупирају неким другим стварима, а не својим послом. Чињеница је да у тренутку када је покојни премијер изашао из аутомобила у дворишту није било ниједног припадника обезбеђења – каже наш извор.

Диверзија

Убачена група из Босне требало да изазове нереде и крвопролиће на дан сахране убијеног премијера

Ентони Монктон, шеф британске обавештајне службе за Балкан, наложио је да се 11. марта увече у Србију из Босне убаци екипа специјалаца која би била задужена да испровоцира евентуалне сукобе и нереде на улицама главног града уколико после атентата на Зорана Ђинђића дође до спонтаног окупљања народа, каже за Курир саговорник близак обавештајним круговима.

Безбедносне службе су ухватиле његову комуникацију са сарадником који се у то време налазио у Бањалуци и са којим је уговарао детаље ове операције.

– Идеја им је била да се у Београд убаци једна екипа људи који би покушали да у тренутку када се скупи критична маса на улицама изазову неки инцидент, који би касније прерастао у сукоб већих размера и који би полако одвео целу земљу у грађански рат. Радило се о екипи од двадесетак људи, који су савршено владали језиком, и са богатим ратним искуством. Границу су прешли у групама по двојица или тројица на неколико граничних прелаза између Србије и Републике Српске, као обични грађани – тврди наш саговорник и додаје да су у земљу ушли ненаоружани, а да је оружје и опрему неопходну за ову акцију требало да добију у Београду.

Пошто српска полиција није имала већих проблема са скупљањем народа одмах након убиства, планирана акција је померена на дан сахране.

– Чињеница је да западне земље нису одустајале од опције грађанског рата у Србији и зато су и покушале да са овом убаченом групом диверзаната изазову крвопролиће. План им је био да се у току проласка колоне њихови људи умувају у масу и да неко започне сукоб пуцајући са стране у људе који су се налазили у погребној поворци, што би изазвало потпуни хаос. Затим би отворили ватру на полицију и војску, који су обезбеђивали поворку, што би их натерало да одговоре и крвопролиће више нико не би могао да заустави. Све би, наравно, било покривено камерама, као што је и било, и ефекат би био потпун. Изазивање нереда би одмах било прикачено екстремним националистима, опозиционим политичким лидерима и простор за линч противника би био потпуно отворен – каже наш саговорник.

Проваљени

Од акције изазивања нереда на сахрани Зорана Ђинђића одустало се тек када је постало јасно да Руси знају за овај план

До инсценираног крвопролића на дан сахране покојног премијера Зорана Ђинђића није дошло зато што су се у целу акцију умешали оперативци стране службе који су упозорили организаторе ове акције да не треба ићи толико далеко, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, оперативци служби безбедности пратили су целу екипу специјалаца која је убачена из Босне, али нису имали зелено светло да их неутралишу.

– У сваком тренутку наши људи су знали где се ови налазе, ко им је логистика, какви су им планови, али нису смели да реагују, јер нису знали шта ће се десити ако се открије да делови службе знају за овај план. Уместо обавештавања надређених о подацима до којих су дошли, одлучили су се за рецепт који су применили раније. Одлучили су да обавесте оперативце руске службе који су били ангажовани у Србији – каже наш саговорник.

До контакта и размене информација дошло је брзо и званична Москва је била обавештена о намерама делова западних обавештајних служби да изазову крвопролиће на улицама Београда на дан сахране убијеног премијера Зорана Ђинђића.

– Њихова реакција је била брза и они су ставили до знања Енглезима и Американцима шта се дешава. Чак су их обавестили да знају детаље, односно, све податке о убаченој групи, броју људи, њихов идентитет, где се тренутно налазе, из чега је било јасно да се деверзанти налазе под целодневним надзором и да могу бити неутралисани сваког тренутка. Остављена им је опција да повуку своје људе са терена одмах или ће они бити уклоњени – тврди наш извор и додаје да је Москва хтела по сваку цену да избегне на улицама српске престонице режирани неред, чија је једина намера била да се медијски искористи као зелено светло за сваку помоћ властима у Србији, али и обрачун са политичким противницима.

Одлука је донета да се операција откаже, и то је из централе саопштено шефу МИ6 у Београду Ентонију Монктону.

– Према извештајима извора из његовог окружења, он је био прилично изненађен. Тражио је појашњење од централе зашто се цела операција отказује. Када је добио одговор да су проваљени, потпуно је побеснео и тражио је да се одмах казне оперативци у Босни који су организовали целу групу, јер нису били довољно опрезни па су дозволили да их провале – каже наш извор.

Логистика

Искључене камере, шут у сигурносном тунелу и затворена врата на улазу број пет Владе били су део подршке атентатору на Ђинђића

Атентатори премијера Зорана Ђинђића имали су велику логистичку подршку из саме зграде Владе Србије, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, поред искључивања камера које су биле постављене око зграде Владе у Немањиној улици, постојало је још неколико битних предрадњи које су убицама битно олакшале посао.

– Прво, на улазу у тунел био је постављен шут, пошто су у згради поред у то време вршени грађевински радови. По правилима и безбедносним процедурама, природно је да возило које користи и у коме се налази председник Владе употребљава баш тај улаз пошто је он најбезбеднији. Такође, управо због тих грађевинских радова и буке које су стварале машине у згради поред атентатори су могли да рачунају на то да хици који би они испалили неће бити одмах регистровани нити ће се моћи правилно проценити одакле тачно долазе. Звук би се једноставно изгубио у шуми других звукова које производе тешке грађевинске машине, па би чак и људи који су се налазили непосредно поред Ђинђића остали збуњени. Какву је ово конфузију произвело, видели смо касније на суђењу – каже наш саговорник.

Наши извори тврде да су оперативци страних служби до танчина проучавали кретање и навике покојног премијера.

– Оперативци наших служби дошли су до анализе која до детаља описује понашање Ђинђића и његовог обезбеђења. Тако се, на пример, у том документу тврди да премијер није волео да му се помаже док хода иако је био на штакама, да је његову пословну ташну увек носио Милан Веруовић, да му је углавном он отварао и затварао врата када излази или улази у аутомобил, а то су за атентатора јако корисне информације – тврди наш извор и додаје да се, поред свих ових припремних радњи, прибегло још једном средству.

– У згради Владе постојао је човек који је на монитору пратио шта се догађа испред, на паркингу и чији је задатак био да, када се Ђинђић појави на вратима, на улазу број пет, у првом тренутку не отвори врата, већ да мало сачека, што стрелцу даје довољно времена за сигуран хитац – каже наш саговорник.

Режирано

Пре него што су људи из врха српске власти знали шта се дешава, БиБиСи и СиЕнЕн су већ прекинули емитовање свог редовног програма због вести о убиству Ђинђића, уз опаску да га је вероватно ликвидирала нека организована криминална група

Према првобитном плану било је предвиђено да постоје два снајперска гнезда која би покривала двориште зграде Владе у тренутку атентата на премијера Зорана Ђинђића, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

– Други стрелац требало је да буде постављен у Бирчаниновој улици и његов задатак би био да пуца одмах после првог хица, који би био испаљен са другог места, и да на тај начин збуни обезбеђење покојног премијера, јер би тако изгледало да се ради о унакрсној ватри – каже наш извор и додаје да су до ових података дошли оперативци домаћих служби бележећи контакте агената који су се налазили под контролом Блека и Монктона, непосредно после убиства премијера.

– Снимљени су њихови разговори, које су водили углавном у четири ока, и из њиховог садржаја се могло видети да је цела операција била испланирана до танчина. Поред другог снајперског гнезда, било је испланирано и да увиђај воде оперативци ЦИА у сарадњи са стручњацима из Визбадена и њихов задатак је био да истрагу усмере у одређеном правцу. Њих је требало званично да позову из српског МУП-а као стручну испомоћ у овако деликатном случају, пошто српска полиција не располаже одговарајућим средствима да би обавила ова компликована истраживања – каже наш саговорник.

Поред тога, одабран је био и новинар једне стране агенције да одмах пусти вест да је убијен премијер српске владе.

– Пре него што су људи из врха српске власти знали шта се дешава, БиБиСи и СиЕнЕн су већ прекинули емитовање свог редовног програма због вести о убиству Зорана Ђинђића, уз опаску да га је вероватно ликвидирала нека организована криминална група. Домаћи медији су се одмах надовезали, а пре свих Б92 и Пинк, који су први емитовали ову информацију. Убрзо је по налогу Владимира Бебе Поповића свим редакцијама дистрибуиран материјал са именима и сликама припадника „земунског клана“ који су те вечери званично, у централној информативној емисији РТС, означени као убице српског премијера – тврди наш извор.

Срећни Гаша

У атентату на Зорана Ђинђића 12. марта могао да страда и Гашо Кнежевић, тадашњи министар просвете, који је само неколико минута пре убиства ушао у двориште Владе Србије

Само је судбина спасла министра просвете Гашу Кнежевића да 12. марта 2003. године не настрада у дворишту зграде Владе Србије заједно са премијером Зораном Ђинђићем, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Само неколико минута пре убиства премијера, тачније у 12.23 часа, у двориште зграде ушао је аутомобил Гаше Кнежевића, министра просвете, који је журио на конференцију за новинаре. Овај догађај нико од људи који су били укључени у атентат није могао да предвиди.

– Све је ишло по плану, атентатор је пребачен на локацију возилом које је било под пратњом службених аутомобила и он је заузео своју позицију. У 12 сати и 14 минута јављено им је да је премијер са својим обезбеђењем кренуо из своје резиденције у зграду Владе. Све је било на свом месту, шут испред тунела који је онемогућавао улазак, посечен дрворед који је потпуно отварао видик, искључене камере на згради Владе и обезбеђење које није било на својим местима – каже наш саговорник и додаје да се онда сасвим неочекивано на паркингу појавило возило Гаше Кнежевића.

Овај догађај је потпуно пореметио планове атентатора.

– У првом тренутку су били збуњени. Нису знали како да поступе, а атентатор је тражио упутства. Оперативац који је радио-везом координирао акцију тражио је упутство од шефова шта да учини уколико се Кнежевић задржи неколико минута у дворишту, или мало дуже, и ако се затекне ту у тренутку кад се појави Ђинђић. Дилема је била да ли пуцати – каже наш саговорник.

Према нашим изворима, Гордијев чвор разрешио је неко од кључних људи, а претпоставља се да је то био Монктон, који је дао налог да се пуца.

– Човек који је координирао акцију издао је налог да се прво уклони мета, а онда и сви који се налазе у његовој околини, што је значило да, уколико се било ко осим Веруовића, који је био најближи Ђинђићев пратилац, нађе у његовој непосредној близини, и он буде изложен ватри – каже наш саговорник.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *