Толстојев чукунунук допутовао у Србију да испуни завет предака!

Чукунунук Лава Толстоја Генадиј Муригин допутовао у Србију да испуни завет предака. Одавно сам желео да дођем. Узнемирили су ме трагови безумног бомбардовања.

Нека чудна мисао опседала је и прогонила, деценијама, Генадија Муригина Ивановича Толстоја да види Србију. Каже: да је видим пре него што одем с овог света.

У сећању је понео најлепше приче мајке Ане и оца Филипа, праунука славног руског писца, који су друговали са српским војводама, свештеницима и многим умним људима које је судбина прогона после Првог српског устанка заустављала у сибирским пространствима некадашње, царске Русије.

Нису му биле тешке године, троши осамдесет и трећу, ни око шест хиљада километара, које је превалио из Новосибирска. Жеља је од свега била јача. Да се сретне са Србијом и испуни завет предака: „Можеш да обиђеш цео свет, али Србију немој да заобиђеш.“

– Желео сам барем једном, само једном, да удахнем ваздух моје братске, јуначке Србије – каже. – Не знам колико ћу поживети, али сам сигуран: сад могу мирно да умрем.

Док у шетњи Београдом упија слике из прича и сећања његових родитеља, данашња престоница Србије је за њега „нешто друго“.

– Али је моје срце пуно, а времена је мало – говори. – И да трајем… ма, колико год да трајем, не би ми било довољно да видим све што сам одавно желео. Са годинама, а видите да их имам и превише, жеља ми је бивала све снажнија. Да пољубим ово парче планете, понесем грумен земље. И, сад, да заветујем моје потомке да ме с овим груменом сахране.

Генадиј Муригин Иванович Толстој је професор Међународне славенске академије, аутор десетина зборника и публикација, брижни сакупљач историографских бележака о вишевековним везама српског и руског народа, посебно значајним за време царске Русије. Уз то је и сликар, чији су радови у готово свим галеријама светских метропола.

– У томе је тек део мог живота, али то није и оно што човека увек испуни до краја. Душа, као што је моја, тражила је још нешто. Мир! А срце – пуноћу. Моје је тек сада пуно, али немирно пред овим траговима безумног бомбардовања – говори док дуго стоји на тротоару Улице кнеза Милоша.

У београдском хотелу „Парк“ чукунунук славног руског писца закупио је собу. Али није спавао.

– Како да спавам, а најлепшу зору на свету да не сликам. И сва ова лепа људска лица вашег народа. Вама је то можда обично. Мени није.

Отпутовао је, у среду. Пре тога је обишао Храм Светог Саве. Посетио Српску академију наука и уметности, поклонио се сенима патријарха Павла у Раковици. И, пред лет са сурчинског аеродрома телефонирао сину у Новосибирск:

– Мој сан је испуњен – казао је. – Сад могу мирно да умрем. А ти упамти шта сам ти рекао.

ЛЕПЕ И ТУЖНЕ СЛИКЕ

Својим фото-апаратом Генадиј је бележио слике Београда. Али, оне, наружене бомбама, није желео да овековечи. – Не треба ми додатна туга – каже. – Довољно сам туговао и боловао док је Србија, деведесетих, страдала. Ко да заборави погром на Косову и Метохији?! Имао сам жељу и тамо да одем. А тамо можда не бих издржао сусрет са нечијом туђом војском око древних, прелепих манастира.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *