Тиха исламска окупација Србије

Пише: Весна Веизовић

Када би неки шаљивџија српског порекла упутио неку претњу „домаћим окупаторима“, а да они то схвате довољно озбиљно, не би требало више од 24 сата да га домаће службе лоцирају и ухапсе.

Исламисти у Србији не желе да се сликају

Један добар Србин, Милија Ћућа, својевремено је поделио своја размишљања о методама смене Бориса Тадића. Убрзо је покренута потрага за њим, он је ухапшен и иза решетака је провео читавих девет месеци, мало после изласка једноставно је нестао. Већ више од две године његова породица нема никаквих информација о њему.

То што је он написао никога није повредило, није изазвало никакву панику, а оперативне службе су имале сасвим довољно података о њему као активном националисти да знају да је потпуно безопасан. Није Милија једини, ипак један је од оних ретких који су и оно мало времена након затвора искористили да наставе где су стали.

Последњих дана претње Србији али и властодржцима су све чешће. Сада им, додуше, не прете српски националисти већ исламисти. Од спекулација о могућим терористичким нападима на већим окупљанима дошли смо до претварања Србије у „исламски калифат“.

Неколико врло занимљивих прилога на ЈуТјубу ових дана је преплавило друштвене мреже, одговор домаћих служби је да се „починиоци“, односно особе које су поставиле снимке – не могу лоцирати. Ипак, претње су схваћене врло озбиљно. Толико да је обезбеђење властодржаца и објеката у којима они обитавају утростручено.

Остатак Србије, који и чини Србију вероватно треба сам да се сналази, наравно само у случају да то сналажење не крши ничија људска права. Другим речима – ионако незаинтересовани Срби нека остану у том стању летаргије и чекања нечега.

Жене, децу и старије „заборавили“ код куће

Овакве претње од стране исламиста не појављују се први пут. Годинама већ уназад, с времена на време појави се по неки снимак, позив неког распамећеног имама, шиптарских терориста који су у све бољим односима са босанским и новопазарским вехабијама, или просто појединца који се из оправданог разлога осетио силним да позове своје истомишљенике на окупацију Србије.

Наша власт је сваки пут реаговала у оваквим случајевима:

– Шиптарима је поклоњен Космет;

– Муслиманима је прећутно дата на управу под посебним третманом цела Рашка, коју наша полиција штити од Срба не дозвољавајући непожељнима да пређу неку невидиву границу коју су исцртали муслимани;

– Ту је наравно и невидиви „Београд на води“ у ком, уколико се икад изгради, наша земља има свега 32% од укупног капитала;

– 10.000 арапских студената које ћемо „са задовољством“ прихватити и инсталирати у јавни сектор;

– Одрицање од сопствених споменика од националних значаја у корист споменика Османског окупаторског царства, данашње Турске и њеног председника који Нови Пазар, Сарајево, Призрен и Анкару гледа истим похлепним очима.

Ипак најреакција на претње које више нису спорадичне већ малтене свакодневне одвија се овог тренутка.

Са једне стране добијамо врло озбиљне претње које нису ни мало занемарљиве, и са те исте стране наша земља се свакодневно допуњује огромним бројем особа које за себе тврде да су избеглице и да су на путу ка „бољем животу“.

Бољи живот

У домаћим медијима свакодневно можете видети прилоге у којима групе азиланата седе по београдским парковима или оне који су већ смештени у азилантске центре. У првом плану медији углавном снимају жене и малу децу. Међутим, у стварности, уколико се прошетате Београдом, на њих 100 наићи ћете свега једну жену и једно дете. Иста је ситуација и по азилантским центрима широм Србије, почев од Бујановца, па преко Боговађе, Бање Ковиљаче, Суботице, Зрењанина…

Дакле, на лицу места се можете уверити да су 90% њих мушкарци у доби између 20 и 50 година, војно способни, врло пристојно обучени, снабдевени врло скупим мобилним телефонима, фине грађе која се никако не уклапа у причу о сиромаштву ратом погођених подручја где људи умиру од глади.

Војно способни, врло пристојно обучени, снабдевени врло скупим мобилним телефонима

Такође су и платно способнији од већине становништва Србије чији је једини ресторански оброк бурек у пекари, док се рецимо ове „избеглице“ хране по врло скупим ресторанима, проводећи дане у кафићима, а ноћи у хотелима.

Тешко да се може тако лагодно живети са свега 10 евра колико им је наводно дневни џепарац.

Поред јасног „спина“ где их домаћи режимски медији у народу представљају као несрећнике који беже од рата, а кући су заборавили жене, баке, деке и децу, ваљда док се не снађу, ту је и друга лаж. Наиме, како би нас и ситуацију која је са њиховим доласком све напетија „опустили“, они кроз наше, већ изморене умове, провлаче причу „како су азиланти ту само привремено“ и да „нико од њих не жели да остане у Србији, већ тежи ка бољем животу“.

Прво да размотримо ту „привременост“ која се некако већ одужила, и да поставимо питање: Колико траје то „привремено“ када се очекује да ће до краја ове године у Србији бити стационирано преко сто хиљада азиланата!? И то сто хиљада је званична и легална бројка! Следеће питање је: Коме ћемо распослати тих сто хиљада „избеглица“ када их нико у свету не жели? Да ли ће се можда ситуација око пожељности азиланата променити до краја године, или ће се уствари та бројка код нас повећати када споразумом о реадмисији почну да враћају и оне који су некако успели да дођу на територију Европске уније?

Даље, врло занимљива теза је и: „Нико од њих не жели да остане у Србији, већ тежи ка бољем животу!“

Па чему онда тежи Србија? Значи ли то да у Србији никада неће бити боље када ни мигранти не желе у њој да остану? Како је онда Србија просперитетна земља, како вели наш премијер, пожељна за улагаче, стране партнере, а у њој не желе да обитавају чак ни азиланти који имају бесплатан смештај, клопу и џепарац?!

Но, да се вратимо путевима ка „бољем животу“ који се по писању наших медија обавезно налази на територији Европске уније. У овом тренутку се у Бугарској, која је чланица Европске уније, налази више од 40.000 миграната који желе да уђу у Србију.

Ако су већ на тлу земље која припада Европској унији, због чега желе да прођу кроз територију Србије и да се опет врате?

Прво, јер је Србија као транзитна земља, везана споразумом о реадмисији обавезна да сваком мигранту изда потребна привремена (наравно о нашем трошку) документа, са којима ће ти азиланти себе осигурати од повратка у Сирију, Либију, Авганистан или неку другу исламску земљу из које су већ „побегли“. Када их буду остале земље ЕУ враћале – вратиће их у Србију.

Још једна чињеница која је везана за азилантске путеве а која оспорава званичну медијску причу, јесте и њихова навала на Мађарску. Мађарска упорно одбија да прими азиланте, Орбан је отворен по питању мултикултуризма у који не верује и без икаквог скривања и лицемерја покушава да сачува националне интересе. Чак ни зид који гради на граници са Србијом наводно не може да спречи улазак азиланата. Док са друге стране то није једини, али ни најлакши пут за улазак на територију ЕУ. Ту је и Хрватска, Словенија, па и преко БиХ је много лакше доћи до „бољег живота“ него преко Мађарске.

Ипак нико од њих не покушава. Али нико се не труди ни да извести да и они који покушају преко Мађарске углавном буду ухапшени и враћени и ми смо полако окупирани са свих страна „избеглицама“ без жена и деце. На југу у Бујановцу, на северу у Суботици, на западу у Бањи Ковиљачи, на истоку у Зрењанину, у средишњој Србији у Боговађи и Београду.

Агресивни и неповерљиви према свакоме ко није „њихов“, многи имају и по два скупа телефона

Војска исламиста заузима војно стратешке положаје, САД не скрива да финансира оне против којих се наводно бори, медији од истих праве жртве, премијер се солидарише и испробава њихову храну док га милион гладних Срба не интересује, обавештајне службе не реагују на озбиљне претње које угрожавају безбедност и уопште опстанак Србије, пензије и плате се смањују а на азиланте се даје дневно по петнаест хиљада евра, све у свему када само мало боље сагледамо ситуацију видећемо да нам не прети само хуманитарна криза која је у току, већ тиха исламска окупација. А када сви прогледају и коначно се сложе, бојим се да ће бити касно.

За сада једино је јасно да се нама неспремнима нешто спрема.

 

Извор: Васељенска