Тако то ради „несрећна“ телевизија: школски пример скривене цензуре

Пише: Мила Алечковић

Један млади и способан човек снимио је за телевизију са енглеским именом „Хепи“ разговор на тему „радних акција“. Емисија изгледа по шаблону који већ све телевизије у Србији одавно примењују: одређена тема, неколико гостију, мали увод на почетку, унакрсни разговор и публика која (задато) тапше. Понекад би се ту вртела и покоја новинарка која би рекламирала шминку, фризера или одећу, млатећи рукама или неком фасциклом, ударајући саму себе по задњици.

У оганизацији забаве, дакле, ништа оригинално, али је реч, овога пута, о младом човеку, повратнику из света, кога сам ја, као родољуба и интелигентног филмаџију, прва и позвала у моју образовну и психолошку емисију на Коперникус телевизији „Светски ствараоци на српском каучу“.
Затим је овај аутор (Борис Малагурски) извојевао своју сопствену емисију на горепоменутој „телевизији среће“ (са енглеским називом) и вероватно с најбољим намерма, почео да је осмишљава. Термин емитовања његове емисије, колико сам могла да сазнам, био је 22 часа. Дакле, доста несрећно време за „срећну телевизију“ која се не буди рано, односно несрећно време за радни и бедни народ у Србији који се диже рано у зору. Али, термин је највероватније одређен према „старешинству“ и значају радника у тој медијској кући.
Авај, емисија још једног другог новинара (по истом шаблону: тема-водитељ-публика-тапшачи), који себе вероватно сматра најважнијим новинаром на „телевизији среће“,  налази се у сличном термину. Дакле, новопридошли Борис Малагурски је са својом „револуцијом“ закаснио. Међутим, није то најважнији детаљ ове анализе. Најважнији детаљ јесте тај да је овај млади синеаста, поред политичара које је вероватно морао да позива и интервјуише, своју последњу емисију давану у понедељак 20. маја 2013. године, припремио с доста амбиција и искрености. На тему „радне акције некада и сада“, у емисију је, као саговорнике, позвао неколико нас: једног кубанског интербригадисту, Владана Глишића као симбола покрета Двери и мене. Снимио је он разговор с нама пре неких скоро месец дана (као и једну репортажу с унуком Јосипа Броза), а емисија је на крају добила свој термин, ето баш јуче, 20. маја лета господњег.
И све би то било стандардно, да несрећни уредници и цензори ове „срећне телевизије“ нису хтели да покажу, тј. искажу своју моћ (ко је нема у народу и у природном ауторитету, има је у цензури) над овом емисијом, и над њеним гостима.

„Хепи“ на ћирилици са Биа-Циа цензуром

Тако се једна „новинарска звезда“ (намерно преузимам шарлатански шоу-биз израз оних који, на жалост, не знају ни астрономију, ни астрофизику) „срећне телевизије“, у претходној емисији тачно пре ове наше, протегла што је дуже и што је више могла у галаксијском простору и времену. Рекло би се: објективно то је било неко време од вероватно два земаљска сата, а субјективно психолошко време од најмање пет сати, у разговору са истим људима, у истим положајима и на исту задату тему. Ово ни будисти не би издржали. Они који не познају законе психологије обично не схватају да више од сто шездесет минута гледања и слушања стручних људи или шарлатана, свеједно, (изузетак су озбиљне академске студије) није могуће издржати, те да после овога више нема никаквог когнитивног простора за било какво даље примање информација. То је, отприлике, време када неумитно почињу ефекти феномена намерног или случајног, неуролошког умарања које, ако човеков мозак нема дуже паузе, ствара слуђеност и захтева коначни терминални сан.
Али, будући да новинар-уредник „срећне телевизије“ ово очигледно не зна, емисија која је давана пре истоимене „револуције“, отегла се у бесвесни и бескрајни бескрај. Чак би се рекло да је тај новинар  добио и „домаћу задаћу“ (вероватно више на латиници, него на ћирилици) да своју емисију што даље отегне и протегне.
Тако је наша несрећна „револуција“ и емисија о радним акцијама била најављена за петнаест минута до 12 часова (читај: петнаест минута пре поноћи), као у најбоља времена Тијанићевог РТС а када су све емисије Војислава Лалетина са најумнијим људима Србије обавезно почињале око један час ујутру. Не заборавимо чувену емисију са професорком Смиљом Аврамов, која је први пут емитована у термину од око пола два часа у зору, у време када у екран, осим онај у унутрашњости мозга и његових делта таласа, не гледа више нико.
Али, „телевизија среће“ (вероватно глобалистичке анестезиране, пијане среће психијатријског ступора манипулације) приближила се овим славним данима послеоктобарског РТСа (који одавно више није био „Тв Бастиља“, како је некада урлао један политички лидер). „Телевизија медијске среће“ толико се приближила овој чувеној злогласној, али једноставној методи манипулације и цензуре, да је, млади Малагурски, вероватно и сам схватио како се на месту где се удомио, не може извести ама баш никаква револуција!
А онда су почели стари психолошки, за нас професоре психологије и психијатрије, смежурани и остарели „трикови“.

Скинеров кавез: храна за медијске пацове са електрошоковима

Тако, наша емисија о „радним акцијама“ не почиње онда када сви већ спавају лаким мишићним сном, него још касније, када су сви увелико у дубокој РЕМ фази и када им се кружно окрећу очни булбуси. Поменути новинар са емисијом која је претходила, тј. са својом  „метузалемијадом“ развлачио је нечији (?)  анонимни Его у простору и времену, намерно, или случајно, свесно или несвесно, све до десет минута до поноћи. Његови јадни и злоупотребљени гости (када народ гледа одређени лик више од два до три сата узастопце без паузе, рефлексним путем почиње да га мрзи) вероватно то нису ни схватили.
У десет минута до поноћи, на преласку из понедељка 20. у уторак 21. мај, новинар претходне емисије (чију тему, на жалост, не знам, јер сам њен тон била потпуно утишала) најзад се одјавио и устао из срећне тв фотеље. Затим, су почеле добронамерне рекламе, које у том термину такође нико не гледа. Осим, наравно, свевидећег Цензора, или великог Инквизитора.
После бројних реклама, почела је, најзад, наша емисија о „револуцији и радним акцијама“ и то једним уводним филмом снимљеним од стране аутора са унуком Јосипа Броза, Јошком Броз. Дакле, гости у овој емисији почињу да говоре тек негде после поноћи, а затим их већ после пар реченица опет прекида агресивни и бучни блок тејлористичке траке глупих реклама који траје готово петнаест минута! У психологији рекламног времена ово је ужасно дуго време, поготово, ако је реч о рекламама које такође, после поноћи нико не гледа, а и ако их гледа, ментално их више уопште не региструје. Пренос информација из краткотрајне у дуготрајну меморију преко хипокампуса, дефинитивно је обустављен.
Али, све, апсолутно све, предузето је вредно и марљиво да госте ове емисије о радним акцијама нико не чује или да их неко од све ређих тв гледалаца дате телевизије допола чује у већ неумитном полусну који човека нужно хвата у зору.
Старе методе демократских цензура биле су тако опет на (не)делу: иако је емисија Малагурског Револуција – о радним акцијама коректно најављена, иако чак нису ни сечени њени делови, све је вешто учињено да је нико не види и да сам аутор ове емисије буде максимално понижен.
То је иста она техника коју је, рецимо идиот – ректор факултета „Мегатренд“ примењивао према професорима противницима Нато пакта, и против оних који су оспоравали  његову дебилну одлуку да овај надри факултет постане седиште Атланског савеза Србије. Сви такви професори били би понижавани тако што би најдуже чекали месечне плате, или уопште не би ни били плаћени, без икаквих експлицитних објашњења, кобајаги „нешто се догодило, не знамо шта“. И тако даље, и тако слично… Понижења која је овај Мега-идиот над свесним професорима спроводио нису изум његове главе (јер она и не постоји), већ посебних психолошких техника интимидације и психичког слабљења и изнуривања нанишањене жртве. Наравно, то су врло нехумане методе, али њихов циљ је једноставан: полако убијати човекову душу, по рецепту духовних садиста, како је то још давно, на примеру сабирних логора, описивао Александар Солжењицин, или у свом „Замку“, Франц Кафка. Све треба да делује као да се „случајно догађа“ и да нико није крив, али порука жртви (која делује подсвесно) остаје јасна: С тобом можемо да радимо све што хоћемо“.
Управо та сурова и варварска метода психолошког малтретирања (реч „мобинг“ овде је врло млак и површан израз) оно је што се данас спроводи уместо сваке друге медијске цензуре која би у „демократији“ могла да буде јавно денунцирана или осуђена. У ствари, то су само стилизоване и за медија прилагоћене методе свих наших психолошких школских експериментатора на животињама-заморчићима у експерименталним кавезима.
Зашто би уредници некакве „срећне телевизије“ цензурисали емисију у којој неколико нас ретких говорника учествује, када могу довољно да понизе њеног аутора и поруче му: „мали, пази шта радиш, ми смо овде газде“.
Одредити термин емисије после поноћи новинару који има еминентне госте, јесте већ јасна жеља да се дати новинар снажно понизи и деморалише. Претпостављам да је ово жеља и релативно необразованог „уредника“ телевизије да понизи госте (образоване људе, или професоре), у неуспелој психолошкој над-компензацији, али то је сада мање важно. То је ионако у психологији и психијатрији одавно познато као „школски случај“. Оно што је овде битно јесте след корака психолошке манипулације и нове  медијске злоупотребе на (не)делу: ништа није забрањено, садржај емисије није сечен, емисија је најављена, али је еве удешено тако да нико не може да је види и да се сами учесници и гости потпуно дезавуишу. Треба имати у виду да осим цензуре неког садржаја, постоји и, много важнија, цензура одређених личности, поготово оних личности које, због своје снаге и компетентности не могу да буду забрањене, али које зато треба на неки начин саботирати или „скрајнути“.

Медијски преваранти наспрам независних и јаких људи

За разлику од Покрета Двери, односно госта дотичне емисије – Владана Глишића који представља најмање 200.000 српских политичких гласова, уредници цензори „срећне телевизије“ не представљају на политичком телу Србије, готово ништа. Али, у томе и јесте ствар. Ништа се овде бори против „Нешто“, „Ништа“ се бори против „Нечега“,  „Ништа“ и „Небиће“ ударају на Биће живе Србије!
Уместо да буду „телевизијски срећни“ што су добили саговорнике од којих, чак и у једној баналној емисији могу много тога да науче о психологији, политичкој теорији или историји (Владан Глишић је у емисији о радним акцијама говорио бриљантно и језгровито), интелектуални лилипутанци, мислећи да нема умних људи који то виде, применили су стратегије медијских цензора и превараната. Срамно, јадно и неуко.
Емисија Малагурског „Револуција – о радним акцијама“, завршила се негде у зору, а сам аутор извињавао се учесницима због термина њеног емитовања.
Међутим, на крају овог нашег психолошко-психијатријског вештачења, заборавили смо да кажемо само једно: када се истоимена Револуција о којој смо у горепоменутој перфидно цензурисаној емисији говорили (тзв. конзервативна револуција, односно повратак вредностима) најзад оствари, када се прљава вода једном заувек проспе, ни овакве телевизије, нити овакви уредници, неће више бити могући.
Све те њихове гласне и агресивне рекламе и сва та жеља да спрече народ да чује шта говоре умни људи, биће просути у канализацију као буђ са дна лонца, односно као инфективна зараза коју су ови медији пишкили по слободној Србији.
Наравно, тада ће та и сличне миметистичке телевизије престати да буду „хепи“, али ће, зато, истински срећан и слободан, постасти српски народ.

А, сада погледајте емисију „Револуција – о радним акцијама“.
Гости: Владан Глишић, Мила Алечковић, Игор Петровић.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *