Иако је молитва привилегија и највећа сила коју је Бог даровао човеку, многи је нису свесни, не познају је и не користе. Неки се, додуше, молитве сете али само у опасности, изненадној тешкој болести или некој несрећи. А има и таквих који, колико год да моле, не виде плодове својих молитвених напора.
„Будимо људи“ речи су које је патријарх често изговарао. Једноставне, а тако моћне, поготово када их изговара човек велике духовне снаге, код кога свака реч има пуно значење. Кад живи по тој речи.
Врло често људи се нађу у недоумици како се понашати према животињи, сматрајући да оно што следује људима не следује и животињама. Међутим, заповест о љубави према ближњем истоветна је заповести о милосрђу према животињама. Јер, рај је унутра, у нама… Или није!
Рођени смо као Срби. Ником нећемо дозволити да нам брани да покажемо да смо на то поносни. Нисмо ми криви што они нису Срби. Вера која краси наш народ је православље. Љубав, част, правдољубивост којом православље испуњава душу је привилегија одабраних.
Родио се у скромној породици Стевана и Ане, у години у којој је почео Велики рат, на велики православни празник Усековање главе Претече Господњег Светог Јована Крститеља. А то, признају многи, није без симболике. Јер, као и Претечин, и патријархов живот био је испуњен бескрајном истрајношћу и подвизима од најранијег детињства.
Понашање римског папе Фрање који је избегао да посети Доњу Градину поново показује да и он не жели да укаже да је римокатоличка „црква“ у Хрватској била главни организатор покоља Срба, Јевреја и Рома.
О изгнани правде ради, страдалници рода свога, у невољи сјетите се благих речи Христа Бога. Небеско је Царство Ваше, не бојте се изгнаници, нек’ утјеха Ваша буде, у тој једној реченици…
Први помени деловања Срба у Јерусалиму, потичу из времена Стефана Немање. Утемељивач немањићке Србије и најпознатије српске средњовековне династије даривао је Цркву Светог Гроба у Јерусалиму, као и цркве Светог Јована Претече и Светог Теодосија Киновиарха у Јудејској пустињи.
Није молитва Господу у многим речима него у дубини срца. И заиста, ако са Њим не разговарамо као деца, нећемо Га никада ни видети. Ево приче која то потврђује.
Уобичајени став о технологији, њеној корисности или штетности по људе, садржи се у оној старој народној изреци да су „ватра и вода добре слуге, али су зли господари“.
Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично“
Данас је стогодишњица геноцида над једним народом. Над једним православним народом. Над Јерменима. Геноцид који траје последња два века.
Не стиди се Хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу
Уз пламен Благодатног огња донета су и два часна крста намењена Цркви рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу и Храму васкрсења Христовог у Пребиловцима
Србија није успавана. Србија је под анестезијом, на хирушком столу. Одстрањују јој делове. Све оне које не одговарају неком Новом поретку. Новом стању ствари. Праве од нас оно што никада нисмо били…
Наш ангео – чувар је, на неки начин, наша друга мати. Он се чак и више брине о нама. Мати се посебно брине о нама док смо у детињем и младалачком узрасту а ангео од тренутка крштења па до последњег дана живота, и за све то време он је наш брижни учитељ
Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.
У недељу, 8. марта, из Русије је у Београд стигла страница која недостаје у „Мирослављевом јеванђељу“, најстаријем ћириличном споменику српске писмености, саопштио је министар културе Србије Иван Тасовац на заједничкој конференцији са својим руским колегом Владимиром Мединским, преноси агенција ТАСС.
У Финској, где су већ све границе Православља погажене и Црква је постала средство за исмевање, десио на дан Недеље Православља знаменит случај. Хелсиншки епископ Амвросије је за време службе позвао у олтар лутеранску „епископицу“ Ирју Асколу.
Постоји међу црквеним људима веома раширено схватање да је Црква нашто крхко и слабо и да није у стању да се заштити од напада и свакојаких непријатељских утицаја. Зато се стварају групе које фанатично покушавају да очувају оно што постоји, називајући то очувањем чистоте православља.
