У сточним вагоним их било око 3000. У општем безнађу, један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге”, из поноса и пркоса први запевао „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је”…
Ноћас сам мајко ја сâм на стражи, у пустој ноћи без икога свог, ноћас ме њихов метак тражи, не брини мајко – чува ме Бог.
Данас кад се мртвима најмилијима воштаница изнад гроба пали, сетите се и свих Срба славних, којим нема ко да је запали…
Полюшко моё, родники, Дальних деревень огоньки, Золотая рожь да кудрявый лён, Я влюблён в тебя, Россия, влюблён…
Кад смо били на бојиште, ђе потоци крви теку, нико раван не бијаше, команданту Улемеку!
Крвав путник јавља да је царство пало, И од силне војске оста врло мало. Сам цар Лазар паде у крвавом боју, Бранећ’ храбро себе и државу своју…
На данашњи дан пре једног века, Фердинанда Гаврило „уцмека“, Крај Миљацке још му глас одзвања, Нема више браћо робовања…
Ој, Божићу деведесет треће, Срби тебе заборавит неће, славе срби рођење Христово, чиме ли су заслужили ово…
Хероји су песмом опевани, увек први, кад се земља брани, не плаше се смрти ни рафала, много их је мајка оплакала…
Граду Книне, српска престонице, неће тебе красит’ шаховнице. Ону нашу Србин ће да стави, да лепрша на книнској тврђави. Ону, што се вековима вила с белим орлом раширених крила…
Тешко вама усташама, Кад устане крв из јама, Кад станете пред жртвама, Разапетим на врбама…
Тешка ли је земља друже, где ти палом кости леже, да л’ и мртав стражу чуваш, да л’ од тебе и сад беже…
Нисам глобалиста, империјалиста, маретијалиста, мондијалиста, хедониста, екумениста, атеиста, протестант, ни великозајебант. Нисам марксиста, нациста, фашиста, вечити статиста, педофил, канибал, некрофил, нисам о`кеј, ако сам геј…
У Србији пада киша, даноноћно, непрестано, у Србији труне жито, поврће и воће рано. На грудима мајке Земље, Србија је жива рана, по њој пада слана киша, по њој пада роса слана, Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица, румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица…
Гледам, не посрћеш брате под тежином крста, уклесане сузом све ратне страхоте, скамењена лица и погледа чврста, у последњем маршу, ка врху Голготе…
Небројано пута рескирао сам живот, Понеким шрапнелом а некада метком, Пре сваког боја целивао сам кивот, У борби себе равњао са претком…
