Суде нам
Књигу пише командант ЧОПОРА, из Забеле тврде проклете, па је шаље јунак преко гора, у њој пита: Ђе су ми чете?
Акција „Сабља“ и ванредно стање после убиства премијера Ђинђића, оно што Зоран Живковић и читава досманлијска структура и данас представљају као низ фантастичнх акција и одлука, понос и дику, послужила је истовремено и за прогон стотина политичких неистомишљеника и обрачун са криминалцима невољним да раде за одређене структуре.
Како је 2000. године одбрањен Бујановац – из књиге Радомира Марковића „Казна без злочина“
Капетан је ушао у двориште и кренуо бетонском стазом, на којој сам седео на столици, онако у боксерицама. – Добар дан! – рече он, буљећи у моје тетоваже. Ко зна шта је мученик мислио где су га послали.
Зашто ме гониш вољени Роде? Ратника храброг из прошлога рата, зашто допушташ да душмани ходе, и улазе на твоја „велика врата“?
Отаџбини својој био си одан, на фронту храбри прегалац чврсти, Звездане брате сада си продан, прода те Јуда што се лажно крсти…
Ако се не обелодани истина, старе убице почињу са крвавим пиром. Откривање истине је могуће. Неписмени полицијски и удбашки шефови су то оставили својим младим колегама, као кукавичје јаје.
Кнез новога света – људска таштина, за крвава злата од стотину аршина! Не поља кашмира! Не срца честита! Од северног класја до крвавог Велебита!
Издани брате, од рода свога, ратниче славни плејаде нове, дошло је најгоре могуће доба, кад олош јунака издајником зове…
Не клони духом рањени Вуче, због ропства твога у тамној ноћи, сигурно знај једнога дана, истина мора на видјело доћи…
Упире поглед у тамно небо, небески ЧОПОР са земље тражи, усамљен Вук у тамној ноћи, можда на својој последњој стражи…
За кога сам крвав био бој, Мислио сам ја за народ свој, Отаџбина звала Србина, Да је брани од злих душмана…
Милораде, команданте великану прошлог рата, прими поздрав и честитку од незнаног Твога брата. Срећна слава, команданте, честитај и Вуковима, и реци им у затвору да напољу још Нас има.
Браћо моја соколови сиви, још у нама борбени дух живи. Памтим сваки осмех, свако лице, Припадника наше Јединице!
Неколико дана прије, ватренога крштенија, за девичку задужбину, докле сунце љетње сија…
Запјева’ бих ал’ не могу, јер за пјесму доба није, докле бедем од Забеле, јуначину једну крије.
Не, ми немамо куће, родитеље, мајке, ми немамо снове, нити слушамо бајке. Ми смо браћа јуришног вода, Читамо карте а не бачени летак, и од брата поред себе немам другог рода, за себе чувамо последњи метак.
Сваког пута браћо драга, пијем чашу ја опору, кад се сјетим команданта, и запјевам о ЧОПОРУ. Није чаша испуњена, горким листом што га зову, него болом препуњена, сад слушајте пјесму ову.
Црвену беретку поносно је носио и непријатељима пркосио. Заклетву давно даде, за Србију спреман и да херојски паде…
Вук чује Отаџбине зов и први креће у ров. Кукавица? За њега то не важи, Он први је био на стражи…