Вучја туга
Ратовао, веровао, чувао и бранио… Зао га је свет ранио и забранио… Падао је и устајао али никада није посустајао… Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор…
Ратовао, веровао, чувао и бранио… Зао га је свет ранио и забранио… Падао је и устајао али никада није посустајао… Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор…
Један по један храбри вук, одлази сам у мрклу ноћ. Завијање се његово претвара у хук, и тело његово губи моћ!
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије…
Стајао сам на торњу који је неким чудом остао читав и гледао пустош око себе. Све је било разваљено и уништено. Гледао сам у остатке нашега Центра у Кули.
Душу да ми моју, Разапињу мати, Нећу дати злима, Да Србијом ходе, Док се битке воде, Вук ће да се злати, У злаћаној борби, До Србске слободе…
Припадници Jединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО, тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!
За њега кажу да је рођен у Служби. Милорад Брацановић, обавештајац. Одликован за храброст и проказан. Чувар свих тајни. До сада је ћутао.
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке…
Са сахране Паукове, вратила се ЈЕДИНИЦА, у четврту Чарли базу сви бијаху тужна лица…
Ој, Звездане, Беретку накриви, још су „Момци из Бразила“ живи. Сваки од Њих исту жељу има, да се опет вратиш Вуковима.
У Чопор се котира високо, Јовановић Звездан горски Соко. Овај Витез из прошлости давне, Вукове је предводио славне…
Кад све прође и када утихне метака звук, не заборави у миру… ко је једном био – заувек остаје вук!
У сред ноћи на Косову, нешто сија у сред мрака, вукови се они зову, очи Србских су јунака…
Газите храбро војници, Нека су чују кораци, Одјек нека преплави све, У име Србске заставе…
Зар се може вук дивљине, одбранити од судбине, ако чопор свој изгуби, ако ли га ране људи…
„Бабо“, осамнаеста по реду књига Милорада Улемека Легије је „планула“. За само 15 дана продаје продато је 500 примерака.
Ноћ и тишину рафал пара, наступа чета са пуно жара. Немамо времена снове да снимо, одлазимо да се не вратимо!
Вазда смо ишли дигнуте главе, стазом победе, части и славе! Знали су злотвори јадни, подмукли, да их рањене нисмо тукли.