Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко објавио списак 57 „националистичких“ професора и научних сарадника са Београдског универзитета који морају бити позвани на „одговорност за своје деловање“, а њихови радови „цензурисани“
Неспорна ми је лична сумња госпођо „Канђа“, да сте у стилу Вашег „моралног карактера“ дошли на идеју 1992. године да оснујете ту „фондацију“ коју већ ево двадесетак година на српску жалост и штету Вашим кралима успјешно управљате, само са једним уцртаним циљем да постанете славни и богати.
Србија у овом часу исписује једну од најсрамнијих страница своје историје – српске власти потписују конкордат са црним ђаволом! Овај текст није новинарски чланак, није ни вапај, ни крик заробљеног ума – већ оптужница за вечност!
Рођени брат Соње Бисерко погинуо је као припадник злогласног усташког Збора народне гарде у борбама са крајишким Србима, код Госпића, раме уз раме са познатим усташким злочинцем Миром Баришићем.
Случај Вука Драшковића, новог лажног цара Шћепана, много је више клинички, а много мање четнички, те тако данас потврђује тезу да је Србија сигурна кућа и најбоља домовина популистичких хохштаплера без морала и стида.
Премијер Србије Ивица Дачић апеловао је данас на Србе у севрној Косовоској Митровици да гласају на поновљеним изборима 17. новембра јер „како буду урадили, тако ће им и бити“.
Генерал „чисте савести“ се вратио кући после кукавичке одбране, и „херојског“ прихватања кривице. Од грчевите борбе да докаже да није био главнокомандујући; да није ништа знао; да му „неки тамо“ нису слали извештаје, спао је на призање…
По природи ствари медији не би требало да буду човекoви непријатељи, али су понесени исплативом послушношћу дозволили својим саговорницима да на тржиште информација сеју превише отрова. Тако је Вук Драшковић недавно негирао да је створио Српску гарду а 1991. године је говорио: „Одмах морамо формирати Српску гарду. Оснивање Српске гарде СПО тражи одавно…“
Остало је Дачићу још само да преда и Газиводе, па да и ове „преговоре“ прогласи за свој најновији велики успех. Кршење Устава и велеиздаја немају алтернативу.
План окупације из 1999. године, за који се веровало да је немогућ, спроведен је – без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено.
Један од најбогатијих Рома у Србији, Чедомир Јовановић захтева да се прихвати чињеница да је Косово сусед Србије.
Сама чињеница да се неко усудио да каже истину о Ђинђићу довела је до тога да са свих страна крене анатемисање СНП НАШИ, да позивамо на линч и убиство (само не знам чије) до јефтиног патетисања „о мртвима све најбоље”.
Лидер ЛДП постао богатији за неколико некретнина на име наследства, Ђилас престао да даје новац у хуманитарне сврхе, а Ђелић кинту уложио у нову фирму.
Убијени српски премијер био је озлоглашени западни послушник чије су економске реформе донеле беду.
