Било је то двадесет четвртог октобра… А збиља, сада ми то паде на памет… Овај је датум за пету батерију фаталан. Сећаш ли се прошле године, када нас нађе хаубичка батерија, па поби људе, удари у топ… кару. Сећаш се?… Јест, баш двадесет четвртог октобра.
Добио сам наређење од команданта батаљона да упутим једну патролу на непријатељски положај да бисмо извршили потребна извиђања. Договор је био да ако тамо има Бугара, да патрола пусти три црвене, а ако их нема исто толико зелених ракетли.
У првој линији, под Кожухом, јула 1916. године дошуљала се једна бугарска патрла до наших ровова, на стотинак метара, и војници повикаше да су донели један пакет на дар. Оставише замотуљак и вратише се. Наши војници су узели и опрезно одвили неколико хартија. У последњој је био умотан човечји измет.
На Орловом гнезду, испод села Ивена, тог поподнева стиже војник кога сам послао по воду. Носи воду и води – бугарског војника! Рапортира. Ухватио је, рече, доле на извору овог Бугарина, баш кад се спремао да пође са дванаест чутурица воде. Молио је да га пусти.
У пуку „Хајдук Вељко“ на Солунском фронту командовао је једном јединицом поручник Станојло, сељак из села Смедовца код Неготина, предратни шверцер преко Тимока. Као народски човек није се одвајао од својих војника, увек им причајући о којечему, корисном и забавном.
Дан када су и српски и бугарски војници на Солунском фронту заборавили ко су и где су, и када су као добри хришћани желели једни другима да честитају Васкрс.
