Сулуда мисија у Кијеву

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО

Милорад Улемек Легија - Сулуда мисија у Кијеву

      Било је баш вруће. Онако јебено вруће. Дисали смо као на шкрге. Ваздух је буквално сушио плућа. Да ми је неко причао да на Космету може да буде оваква Африка, па не бих му поверовао у животу. Седели смо код Фокса у соби. Није помогло ни то што смо направили промају. Јер промаје није ни било. Као да је време стало. А некако и јесте, никада више неће бити исто као пре. Пре два дана смо се вратили са Паукове сахране у Београду. Било је баш… па како може да буде на сахрани. Одвратно. Много људи, много суза, гузоње их врха државе, крезави гробари који једва чекају да баце последњу лопату, па да иду на пиво. Питам се да ли они уопште знају где је Дреновац. А у ствари зашто би они то и требало да знају. Долази на ред мој говор. Откуцан је на три странице. Ето, цео нечији живот стане на три стране. Јебеш такав жвот. Поп вергла нешто. Не чујем га уопште. Фокс стоји поред мене и види да пиздим. Гледам блех-музику, стали у хлад и пуше, одрадили су своје. Како је овде све уобичајено. Рутина. А за нас, очај. Гледам фаце момака који су могли да дођу на сахрану, јер је део морао да остане доле. „Да се нађу“. „Шта да се нађу, коме да се нађу? Маму вам јебем!“, пиздео сам у себи док сам добијао одобрење колико момака може да иде на сахрану. На моменте ме је хватало стварно лудило. Дошло ми је да као онај Кељменди узмем пушку, па заређам редом. Онда бих се извикао сам на себе. Јеби га, погибије не заустављају ратове, оне их само потхрањују.

      Нисам ни знао да сам сломио руку, онда кад сам ударио у тарабу. На сахрани сам хтео да пропаднем у земљу од срамоте. Ставили ми гипс. Сви мислили да сам и ја рањен. Видим стално се дошаптавају и као кришом као показују у мом правцу. Дошло ми је да се раздерем како нисам рањен, већ сам сломио руку о тарабу ко пичка, јер нисам смео да плачем пред осталима усред борбе. Ето, ударио сам из све снаге у тарабу, сломио руку и у том једном тренутку изразио сав свој бол и тугу. Али, коме то рећи. Момци су то разумели, јер смо једни друге разумели после свих тих година. А остали, па кога је болело уво за остале. Ми ћемо сутра поново у ров, а они на Аду да јуре пичке. Али, добро, свако треба да ради оно што је изабрао. Нема љутиш. Поп је завршио. Зној се сливао низ моја леђа. Осетио сам како ми се муда зноје, а срце леди. Парадна униформа ме је само гушила. Говор нисам могао ни да прочитам, а камоли изговорим. Прочитао га је један од официра. Ја нисам могао. Заплакао бих, а то баш није ишло уз моју функцију.

      Док смо Фокс и ја вегетирали, задубљени свако у своје мисли, зазвонио је телефон. Он се јавио. Саслушао је неколико минута саговорника са друге стране, сложио неку неодређену фацу и спустио слушалицу.

      – Треба да се јавиш у штаб.

      – Ја, баш ме нешто заболе.

      – Не стварно, ови из везе кажу да је хитно.

      На то „хитно“ сам само преврнуо очима. Јежили смо се на ту реч „хитно“. Окренуо сам центар везе и рекао да ми се јаве кад добију главни штаб у Пећи. Није прошао ни минут кад сам чуо Псето како отеже.

      – Је л’ ти некад одмараш? – нисам могао да издржим, а да га не питам. Био је као крпељ. Кад год бих се ухватио, било за радио-везу или телефон, он је увек био ту. Некада сам се питао да их нема двојица.

      – Јавио се онај главни. Да вас спојим? Чуо сам га како кевће.

      – Спој.

      Чуо сам познато пуцкање у слушалици. Главни је био кратак, али јасан. Разговор је трајао два минута. Фокс је лењо подигао главу са неке укрштенице коју је решавао ишчекујући да га обавестим шта је било толико „хитно“.

      – Треба да се одмах ставимо у пуну приправност, ови изгледа имају неки проблем око Кијева.

      – Па шта ту има ново и „хитно““? Они стално имају неки проблем, негде. А то за „приправност“, па ми смо нон-стоп у приправности. Вероватно су три Шиптара прошла поред неког пункта и изнапуштавала оне на пункту и ови су звали да имају проблем – гунђао је себи у браду покушавајући да реши нешто.

      – Није баш тако. По ономе што сам чуо, блокирали су пут и одсекли Кијево.

      – Еее, па ако је тако онда да се спремимо. Само немој да буде као и обично да ови наши пробају да ураде нешто, па кад зајебу и не могу да одраде, онда зову нас да чистимо њихова говна – наставио је да гунђа.

      – Видећемо.

      Позвао сам дежурног и рекао му да смо на „четири прста“ што је отприлике значило да ако се да знак за покрет, мора да се крене у року од десет до петнаест минута. Дао сам му информације и за рејон у који ћемо ићи, да би сви могли да спреме одговарајуће карте.

      – Е, и то смо решили, па ако зову, зову, ако не, па то боље.

      Фокс није обраћао пажњу на оно што причам. Поново се удубио у укрштеницу.

      – Ђе је, ба, запело?! – нисам издржао да га не боцнем.

      – Ма није, само ово не могу…

      – Реци, можда ја знам.

      – Па ево, град у Италији на три слова – загледао се у мене.

      – На три слова? – климнуо је главом.

      – Трс! – испалио сам, а он кренуо да уписује, а онда је застао и гађао ме оловком.

      – Ма дај, бре, ја још мислио… па стварно си цава.

      Нисам могао да се не насмејем. Волео сам да га наљутим. Оставио сам га да гунђа и изашао да обиђем круг. Видео сам да је скоро цела колона формирана и да ће за полазак уколико до њега дође, бити потребно и мање од предвиђеног. Сад је остало да чекамо. Ништа се није дешавало. Мрак је почињао да пада и знао сам да од покрета нема ништа. Намерно нисам хтео да зовем. Да не чачкам мечку. Али, чим нису звали значи да им добро иде. Богу фала да и њима једном крене. Ушао сам у хол зграде где су били смештени официри. На великом телевизору је била нека текма. Момци су се поређали испред и гледали. Стао сам иза и погледао мало. Била је то нека већ давно одиграна утакмица пуштена преко видео-рекордера. Сморио сам се и отишао у собу. Ни сам не знам како сам заспао. Ујутро смо и даље били спремни. Нисмо због тога хтели да имамо никакве друге активности. А мислим да је и момцима пријало да мало ленчаре.

      Онда је наравно стигао позив. Како сам шетао по кругу затвора, до мене је дотрчао задихани везиста.

      – Па што ме нисте звали на станицу? – питао сам га кад се мало издувао.

      – Звали смо, али се нико није јављао.

      Погледао сам станицу. Била је искључена.

      – Јеби га, заборавио сам јутрос да је укључим – промрмљао сам осећајући се кривим.

      – Шта је сад?

      – Треба да се јавите у штаб, али хитно.

      – Што?

      – Па не знам, само су рекли да дођете тамо одмах.

      – Чекај, да дођем или да се јавим.

      Сад се он збунио.

      – Овај… ја мислим… да су рекли…

      – Добро, добро, сад ћемо да видимо, нема панике. Укључио сам своју станицу и позвао центар везе. Требало је да се појавим.

      – Е, па синко, ово је озбиљно.

      Њему као да је мало лакнуло. Само слаба му је то била утеха, јер ће га остали везисти убацити у машину да није могао да запамти поруку ни пет минута. Ја ћу мало у шали да боцнем Псето, а он ће се потрудити за остало. Момак има да цепа ноћна дежурства. Већ виђено. Дошао сам до своје зграде и одлучио да идем хеликоптером. Било је много брже. Ћале, главни пилот, одмах је стартовао машину. Била је то мала машина, „газела“, са појачаним мотором. Брза као зврк. До касарне у Пећи, где је био смештен штаб, стигли смо за десет минута. Возилима би ми требало сат времена. Кад сам ушао у оперативну салу, видео сам да су сви нешто намргођени.

      – Шта је, војско, нешто не иде? – распалио сам одмах с врата. Само су ме погледали и поново спустили носеве у неке карте које су биле пред њима. У сали су били само оперативци. Никог од главоња није било. Кад сам питао где су, један од оперативаца ми је рекао да су код команданта касарне. Одлучио сам да сачекам ту напољу. Јутро је било пријатно. Сео сам на степенице испред штаба и запалио пљугу. Ђале је дошао и сео поред мене. Ђутали смо неко време.

      – Па, шта је било толико „хитно“, кад сад седиш овде? – није могао да издржи дуже, а да не пита.

      – Ако знам, убиј ме. Звали, ми дошли и сад чекамо. Ваљда састанче.

      – Е, дабогда се убуђали на тим састанцима! – није могао да не каже.

      После неких петнаест минута видели смо да долазе два пуха. Биле су то главоње из штаба. Устали смо са степеница. Ћале се одмах изгубио ка хеликоптеру. Он није волео ове са храстовим лишћем. Кад је главни изашао поздравио сам, иако нисам имао капу. Он је само преврнуо очима. Никад није знао да ли сам озбиљан или се само спрдам и шегачим, што сам углавном и радио.

      – Где си ти? Рекли смо да је „хитно“? – питао ме је пролазећи поред мене и дајући ми знак главом да га пратим.

      – Како где сам? Па, ево ме седим овде пола сата…

      – Требало је да дођеш у канцеларију код команданта касарне.

      – Нико ме није звао…

      – Јес, ти си баш мустра, па ти треба позивница…

      Кад смо ушли у оперативну салу неко је командовао мирно. Кад сам пролазио поред једног оперативца, рекао сам му тихо:

      – Следећи пут да командујете: Зиг Хајл! (Seig-Heil (нем.) „Живела победа“, злогласна лозинка нацистичких маса)

      Избечио је очи гледајући за мном. Кад су сви сели на своја места и кад је установљено да нема никаквих нових дешавања, главни је дао реч свом заменику који је почео да објашњава тренутну ситуацију. Као и обично, јуче су направили погрешну процену. Шиптари су тотално блокирали пут Пећ-Приштина и пресекли га на неколико места. Најжешћа блокада је око Кијева, где је цело то место у потпуном окружењу. У месту се тренутно налази и једна полицијска јединица јачине два вода. Ноћас су имали јак напад и за сада одолевају, али су танки са муницијом и не знају колико ће успети да се одрже. У месту такође, међу мештанима који им максимално помажу, има и жена и деце. Траже хитно помоћ и да се деблокирају, јер кажу ако ноћас опет ови из ОВК-а нападну, неће моћи да издрже. Процењује се да снаге ОВК-а, само на том потезу, броје око петсто бораца. База им је Игларево. Морао сам да фркнем на ову констатацију. То није прошло незапажено.

      – Шта теби није јасно? – упирао је свој прст према мени главни.

      – Па где нађосте петсто Шиптара на гомили? Толико нисам видео све ово време на једној гомили. Испаде да сад имају батаљоне.

      Главни ме гледао. Био сам сигуран да се ни он баш није слагао са овом проценом о бројном стању, али није сада хтео о томе да расправља. Рекао је свом заменику који ми је упутио један намрштен поглед, да настави.

      – Па, нема шта да се настави. Питање је шта сад да се уради?!

      Настала је тишина.

      – Шта се сад тамо дешава? – питао је главни.

      – Дешава се то да један одред полиције, уз помоћ војске, покушава да пробије пут, али нису се макнули са јучерашњих позиција. Успели су да пређу неки километар и по, али даље не иде чак ни уз помоћ тенкова. Ови су се добро припремили и укопали. Барикаде су велике, тенкисти кажу да чак ни са тенковима не могу да их разбију.

      У том моменту је ушао један дежурни и донео неку поруку. Главни је прочитао и скинуо наочаре, почевши да трља очи.

      – Опет су наше напали, имају два рањена и две труднице, које имају као некакав спонтани. Нестаје им муниције.

      Погледао сам главног, јер сам знао да ће сад тражити од мене да се изјасним.

      – Колико ти треба до тамо?

      – Докле? – намерно сам се правио блесав. Знао сам да их то нервира; међутим, заслужили су да их добро изнервирам. Тачно сам знао да ће ситуација овако да се одвија. Јуче је сигурно неки од команданата рекао: „Нема проблема, моји људи ће то да реше. Пробићемо се до Кијева“, а да претходно није имао појма о чему прича. Такве ствари су ме страшно нервирале током читавог рата. Видео сам небројено пута такве сцене. Шлихтање надређенима. Нажалост, тај цех су плаћали људи који су директно учествовали у борбама, и то својим животима. Команданти би увек нашли неки изговор. И знао сам да се то и сада десило. Нека шлихтара је примила задатак који му нико није нудио. Јуче је цео дан слинио и дахтао не померивши се даље од километар, при томе је потрошио пет шлепера муниције. Наравно, пошто јуче нису мрднули курцем, данас је морал свих био у блату. И сад ме питају колико ми треба до тамо, да бих склањао њихова говна. Е, па има мало да их нервирам. Ко их јебе! Такав сам, дркош. Србин, бре!

      – Шта, бре, докле?!- одмах је запенио главни.

      У себи сам се смејао.

      – Слушај, команданте! – разгоропадио се главни.

      У принципу сам поштовао ауторитете, али с друге стране ме ни најмање није тангирао њихов повремени покушај издркавања и преузимања надлежности над формацијом којом сам командовао. Једини њихов, односно њихов непревазиђени проблем је био тај што сам ја био подређен Београду и што нико од њих није могао да ми изда наређење које ја не бих прихватио. Ја то никада нисам злоупотребљавао, али сам користио само у оним приликама где бих увидео да би ме неко њихово наређање гурнуло у пропаст. Срећом, то се ретко дешавало. И ако би се десило, то би било из незнања, а не из директне намере.

      – Нама овде цури време, људи су тамо у проблему и не морамо сада да се зајебавамо. Питао сам те колико треба твојим момцима да дођу на лице места и укључе се у борбу.

      Гледали смо се неколико тренутака. Као командант, добро сам познавао овакве ситуације. Био је то покушај наметања ауторитета. Поготово што се све ово одвијало пред још петнаестак људи који су присуствовали овом састанку. Нисам хтео даље да терам, јер је ово била граница. Знао сам да сад не смем да срушим пред свима његов ауторитет. У ствари, смео сам, ко га јебе, али једноставно такве ствари се нису радиле. Поготово пред другима.

      – Три сата до уласка у борбу. Плус један сат да им опипамо пулс. Пуном снагом… – погледао сам на сат, било је скоро десет -…бисмо могли да ударимо између два и три…

      – Касно! – прекинуо ме је он.

      „Е, па јеби га, нисмо ни ми ванземаљци“, хтео сам да кажем, али сам се ујео за језик.

      – Не може то мало раније? – питао је са мало наде у гласу.

      – Па, пола сата горе-доле – видео сам да се намрштио.

      – Аааа, шта је са оним вашим хеликоптерима.

      – Шта са хеликоптерима? – одмах сам се изнервирао.

      – Па, могли бисмо њих да употребимо.

      – Како да их употребимо? – нервирао сам се све више.

      – Лепо – убацио се заменик. – Они могу да из ваздуха рашчисте пут, можете са њима да извршите десант на Кијево, па да ударите са две стране.

      Сад је већ говорио пун елана, као да је открио капитално решење. Хтео сам да му одбрусим да много гледа филмове, али сам се уздржао.

      – За то би нам требало још више времена, јер бисмо морали да извршимо одређена извиђања и припреме, није то баш тако. А са друге стране, ја немам право да дам такво наређење, то може да одобри само Београд – завршио сам, мислећи да сам стварио тачку на причу о хеликоптерима.

      – Имам ја овлашћење за то – убацио се главни.

      – Па, свака част, генерале, али ја бих опет морао да зовем Београд.

      – Је л’ ти то младићу сумњаш у моја овлашћења?! – раздрао се тако да је посилном испала оловка из руке. У просторији тајац. Сви су гледали у мене.

      – Не, господине, не сумњам ни мало у ваша овлашћења, само знам која су моја.

      Гледали смо се неколико тренутака. Онда је он попиздео.

      – За који је мој онда држава дала толике паре за те хеликоптере, да бисте се ви возикали около и зајебавали се?! Па није то ваша приватна својина! То је државно, а ја овде представљам државу која ме је овластила да руководим свим операцијама. Је л’ ти то јасно?!

      Ћутао сам док је он пенио. Ово је претило да измакне контроли. У стомаку ми је кувало и не знам како сам се суздржавао да не устанем и да им свима не скрешем у брк шта мислим, како о њиховим овлашћењима, тако и о способностима за руковођење акцијама, али нека лампица у малом мозгу говорила ми је да се не упуштам у расправу.

      – Свака час…

      – Немој ти мени, „свака част“, већ одговори да ли ти је јасно или није!

      Моје кочнице су попустиле.

      – Да, савршено ми је јасно, али изгледа да вама није јасно. Хеликоптерски десант није видео-игрица, већ јако опасна ствар. Друго, посаде хеликоптера нису још уигране за такве ствари и не могу да наредим људима да изведу тако озбиљну ствар, а да пре тога нису довољно увежбани…

      – Па, шта сте радили, који курац протеклих дана?! Купили смо их пре годину дана…!

      – Чекали смо да нам неки ваш књишки мољац одобри паре за гориво, муницију и обуку у иностранству. Јер хеликоптерска јединица није такси удружење.

      Сад смо већ викали један на другог. Ситуација је постала крајње непријатна. Мислим да су сви у просторији тражили неки разлог да изађу, макар на пишање.

      – Добро, добро, да мало смиримо страсти – убацио је заменик, а подржао га је један пуковник из војске.

      – У реду, из ових стопа ћу да известим Председника о овој ситуацији! Ово је саботажа! За време Броза, за ово се стрељало!

      Устао је и упутио се ка вратима.

      – Баш си ме импресионирао – промрмљао сам себи у браду, али како је била тишина да би се чуло кад се мува упува, чуо ме је код самих врата.

      – Шта си рекао?!

      Окренуо се на пети. Био је толико црвен у лицу да сам мислио да ће да га стрефи шлог. Пуковник војак ме је погледао молећивим погледом. Оћутао сам. Али не због њега.

      – Поведи рачуна, младићу, поведи рачуна!

      Изашао је не затворивши врата. Заменик је излетео за њим. Посилни је одскакутао за њима, као кученце, скупљајући неколико листова папира који су им испали. У сали за састанке се осетило олакшање. Остали као да су узели ваздух, после седам минута. Изашао сам напоље. Знао сам да ће сад да настане јебада и зато сам одлучио да се не враћам на Charly-4, већ да останем овде и сачекам даљи ток дешавања. Сео сам на степенице и заварио пљугу. Ћале се одмах догегао. Кад ми је видео израз лица, није ништа питао. Првих пет минута. После је морао.

      – Опет неко карање?

      Одмахнуо сам му руком. Онда сам му све испричао, јер сам хтео да чујем његово пилотско мишљење. Гледао је карту и само рекао:

      – Уф!

      – Ништа, то „уф“ ми је довољно.

      – Мислим, изводљиво је, али сутра. Морали бисмо мало да извидимо, можда неколико летова данас, чисто да се увежба ротација. То нису ствари за играње. Још од Мостара такве ствари није нико радио, поготово не са Ми-24.

      – То сам им ја рекао, али не вреди, они запели ко да треба да одиграмо видео-игрицу. Знаш шта ми каже? Па неће да вам падне круна са главе. Хтео сам да му кажем, неће круна, али може хеликоптер од десет милиона долара, да не говорим о људским жртвама…

      – Требало је – сад се и Ћале изнервирао.

      Варили смо пљугу на пљугу. У том моменту из зграде је изашао дежурни војак.

      – Зову вас на Charly-4 да се јавите – рекао је и одмах нестао.

      – Ето, почиње секс.

      – Полако, немој да се нервираш, чувај људе. Све ће то да легне – саветовао ме је Ћале.

      – Оће, оће, али преко моје пичке.

      Кад сам се јавио, Псето је одмах шифровано испалио да треба да се јавим главном штабу.

      – Је л’ можеш ти одатле да зовеш и да кажеш да овде немам специјал и да се налазим на Папа-Еко и да имам проблем. Не, у ствари, запиши шифровану поруку па пошаљи оним машинама у базу горе, а они нека дешифрују, па нек’ неко однесе шефу на руке. – Издиктирао сам поруку. – Колико ће требати да то стигне до шефа? – питао сам Псето.

      – Па зависи где се он налази, али по броју на који треба да се јавите, он је ту близу. За петнаест минута ја ово шаљем…

      – Добро, добро, не морају од Москве до Вашингтона да знају како шаљеш.

      Поново сам изашао напоље. Ћале је и даље седео на степеницама и варио пљугу.

      – И?!

      – Нема „и“, предигра је почела, чекамо на секс.

      Насмејао се. Тачно сам знао шта се догодило. Онај говнар је звао Председника, и ко зна шта му је испричао. Овај звао мог шефа и сад овај зове мене и сад смо у љубавном троуглу. Чекамо коме ће првом да падне патка, па да почнемо трезвено, испочетка. Гледао сам на сат и тачно у двадесет првом минуту од мог разговора са Псетом, опет је дежурни војак изашао. Отишао сам до телефона. Био је то мој главни.

      – Шта се тамо дешава?

      – Овај, није згодно овако, ово је отворена веза, а ко зна ко све слуша.

      – Је л’ знају ови твоји те ваше шифре напамет? Имам овде поред себе овог дечка што ми је донео поруку, па да њему кажеш шифровано, а он ће да ми преводи.

      – Треба да знају, дајте ми га на везу.

      – Изволите.

      – Ко је то?

      – Пећинко овде.

      Чуо сам главног како се насмејао.

      – Је л’ знаш „трико-трикове“?

      – Знам.

      – Е, па папир у руке и пиши, па ћеш одма да преводиш шефу.

      Причао сам наредних петнаест минута максимално се концентришући на шифре које сам извлачио из малог мозга, не би ли порука добила смисао. Чуо сам са друге стране жице како Пећинко тихо преводи шефу. Када сам завршио, гаће су ми биле знојаве, а од силне концентрације почело је да ми пулсира у глави.

      – Је л’ то све тако како си ми изрецитовао у тим твојим трико-триковима? – питао ме је веома озбиљним гласом.

      – Да, то је сигурно тако.

      После десет минута разговора, спустио сам слушалицу. Из просторије за везу сам изашао звиждућући. Ћале је исколачио очи када је видео промену расположења.

      – Је л’ су ти то јавили да су ови из ОВК-а капитулирали и да можемо да идемо кући? – питао ме његовим већ познатим подјебавајућим гласом.

      – Не, боље од тога, долази шеф.

      Исколачио је очи и показао палцем према небу. Климнуо сам главом. Звизнуо је кроз зубе.

      – Ауу, биће весело. Је л’ знају ови? – показао је главом према сали за састанке.

      – Не, немају појма, а и немам намеру да им кажем.

      – Е, па онда, биће још веселије.

Sikorsky-S-76-MUP-Srbije      Два сата касније у базу Сharly-4 слетео је цивилни „сикорски”, последње чудо у хеликоптерском свету. Стигао је шеф. Главни шеф. Ледени. Са њим је био и његов оперативни помоћник, Сенка. Чим су дошли, температура као да је пала за педесет степени. У бази се није ни чула ни видела мува. Сви су одједном имали неког важног посла. Одмах је тражио да га пребацимо до Пећи. Нисам хтео да ризикујем да иду хеликоптером, јер је то већ била борбена зона. Формирали смо сигурносни конвој и стрпали их у блиндиране пухове и запутили се право у Пећ. Када смо стигли, сала за састанке била је већ пуна. Нашао се ту ко треба и ко не треба. Кад смо ушли, сви су се заледили. Погледао сам генерала у смислу: „Ево, дошао је Бабо, сад се дери колико год хоћеш“. Он ме само прострелио погледом. После класичних куртоазних поздрава, Бабо је тражио да из просторије изађу сви којима ту није место. Није требало два пута да се каже. Просторија се испразнила као да је дунула промаја. А онда је кренуло. Тешка артиљерија.

      Забио сам главу у карту која је стајала испред мене и пажљиво слушао шта се дешава. У ову причу, осим ако ме неко нешто не пита, нисам имао право да се мешам. Падале су тешке речи. Била је то рика између два титана са великим овлашћењима. Обојица су могла да цимну Председника у било које доба. Одмах сам схватио у чему је поента. Када се оно јуче десило око Кијева, нико није о томе известио Београд. Мислили су да ће то решити. Данас кад се ситуација погоршала нису смели да јаве да су изгубили територију величине Београда и да је усред те територије у окружењу једно српско село са полицијом унутра. И још приде: да не могу ни да их извуку нити да допру до њих. Тек тада сам схватио какво је срање у питању. Расправа је добијала на интензитету, па је затим јењавала. Кад су испразнили тестостероне, све је добило другачији тон. Било је шест сати поподне кад се Бабо окренуо према мени и рекао:

      – Извршићете десант.

      Вилица ми је пала.

      – Данас? – питао сам у неверици.

      – Сада, одмах!

      Мислио сам да је неко излио кофу гована по мени.

      – Разумем! – рекао сам и устао да напустим просторију.

      Са Бабом нисам могао да расправљам. Његова је била последња. Кад сам изашао у ходник, испред су били сви они који су се малопре разбежали. Наместио сам најбољи кез који сам могао и прошао између њих као да сам управо добио на лутрији милион долара. Не морају сви да знају за ону кофу гована. Сазнаће касније.

      За мном је изашао Сенка. Док сам се вукао према хеликоптеру, дао сам знак Ћалету да стартује машину. Сустигао ме је на пола пута.

      – Види, знам шта мислиш, али велики је притисак, морамо ово да одрадимо. Дајте све од себе. – Кисело сам се осмехнуо. – И Мали, немој да неко страда.

      Ћале је већ стартовао. Кад ми је видео фацу, само је усукао бркове. Како ми је ова могућност била негде при крају списка, али баш при крају, већ сам предузео неке припреме. Живот човека научи да ништа није искључено, а у оваквим ситуацијама фактор време је било од пресудног значаја. У бази смо одмах сазвали састанак. Како је ово била, па малтене самоубилачка мисија, нисам могао да кажем: „Идете на задатак“. Рекао сам: „Идемо да одрадимо нешто веома јебено“. Још док смо летели из Пећи ка бази, знао сам да морам да идем са њима. Развукли смо карте и почели да правимо стратегију. Знали смо да морамо да улетимо у средиште окупиране територије и сада смо на картама тражили најбољи пут за улазак и излазак. Присуствовали су углавном пилоти. Требало је да они изнесу овај задатак на својим леђима. Знао сам да готово нико од њих није био на оваквом борбеном задатку. Слагали смо план, коцкицу по коцкицу.

JSO-Desant-na-Kijevo-1998

      Задатак је био да улетимо, стигнемо до Кијева, спустимо један хеликоптер, избацимо товар муниције, покупимо труднице и рањенике и излетимо напоље. Лепо и изводљиво на карти и у причи, али у пракси права ноћна мора, поготово ако то никада нисте радили. О евентуалном рушењу неког хеликоптера нисмо размишљали. За тако нешто нисмо имали алтернативу. Једноставно смо ишли на то да успемо. Док смо ми договарали последње детаље, техничко особље је већ припремило све летилице које су биле одређене да учествују у овој акцији.

Bel-212-JSO      Полетели смо у пет до осам. Формација – крст, Бел 212 на челу. Унутра је била сва муниција и он је био одређен за слетање. Са сваке Белове стране по једна Ми-24 као заштита, на репу мала газела, наоружана маљуткама. Седео сам на наслаганим сандуцима и држао руке на раменима пилота. Пилотирали су Глава, шеф ескадриле, и Кос, његов заменик. Кроз отворена врата је шибао топао ваздух. Са сваке стране су седели проверени митраљесци Касапин и Полутка, обојица нервозни ко млади лептири, не од страха, већ од жеље за акцијом. Кроз отворена врата сам са по сваке стране видео летеће тврђаве наоружане тако да сам се питао како су уопште полетеле. Газелицу иза нас нисам видео, била нам је у репу. Прелетели смо Исток. Нагло смо скренули ка југу. Следеће место била је Клина. Летели смо борбено, скроз ниско. На моменат ми се чинило да летимо по самим крошњама дрвећа. Ретки сељаци, који су у то ратно време обављали послове у њивама, престајали су са радом кад бисмо их надлетели. Прелетели смо и Клину. Улице пуне. Неки нам машу, други само гледају. Тачно испред себе видимо брдо Волујак. То је последња тачка положаја наших снага, после тога све је њихово, до Кијева. Да бисмо избегли Игларево, њихово велико упориште, летимо са јужне стране пута Пећ-Приштина. Видимо на путу барикаде од бетонских блокова и балвана. Видимо и ровове. Шиптари су изненађени нашом појавом. Скачу са ровова и потежу пушке. Овога пута, са њихове стране је Касапин. Окрећем се и видим како се лудачки кези док испаљује кратке рафале на Шиптаре који покушавају да узврате ватру. Осећам се као да сам у филму „Full metal jacket“ или „Апокалипса” само фали музика. Улећемо у неки усек између брдашца која прате пут. Ту видимо да имају резервне положаје и да су се добро укопали. Оба Ми-24 отварају ватру. Доле, земља гори. Глава га спушта скоро до земље. Овде нема дрвећа, само некакав густ шимшир. Летимо на три метра од земље, чујем како врхови жбуња повремено ударају у скије хеликоптера. Полутка и Касапин и даље испаљују повремено кратке рафале превентиве ради. Још око пет километара и угледаћемо Кијево. Наилазимо на пространу ливаду, на њеном крају виде се прве куће и огроман силос. Глава га спушта још ниже. На брзиномету видим казаљке на 220 km/h, максимум за ову крнтију. Чини ми се да га вози по трави, толико је ниско. Долазимо до села, хеликоптер успорава и пропиње се носом увис. Прескачемо прве куће и Глава га окреће „око ноге“ и спушта поред пута, скоро у самом центру села. Искачем напоље и почињем да избацујем сандуке са муницијом, Полутка ми помаже. Видим да се сакупљају и мештани и полиција, видим да нас гледају и не могу да верују у оно што виде. Машем рукама да не прилазе. Само би фалило да се неко запетља у задњи мотор који би га исекао на фронцле. Кад смо избацили све сандуке, показујем рукама и објашњавам да треба да дођу труднице и рањеници. Једну трудницу доносе, остали долазе сами. Рањеницима помажу њихови другови, нису страшно рањени. Изнад нас видим оба Ми-24 како круже у различитим правцима на различитим висинама и испаљују ракету за ракетом. Из правца Игларева се види црни дим.

Mi-24-JSO      Сви су укрцани. Бука од елисе је неподношљива. Ускачем последњи и у том моменту видим да нека жена гура три дечака према хеликоптеру, они се опиру. Она гледа у мене и рукама ме моли да их укрцам. Мали су, немају више од десет година. Искачем из хеликоптера и трчим ка њима. Она ме хвата за руку, хоће да је пољуби. Истржем руку и грлим клинце. Она ми нешто виче, не могу да је чујем од буке хеликоптера. Небо грми. Уводим клинце у хеликоптер и показујем им да се држе. Дајем знак Глави да га диже и да палимо одатле. Кад је узлетео, видим да око Кијева све гори. Ми-24 су добро обавиле посао. Још само да се извучемо, и онда можемо да кажемо да ће ово ући у историју као прва оваква акција која је изведена на простору бивше Југославије, ако не рачунамо ону коју су извели момци из 63. падобранске у Мостару. Сврставамо се поново у формацију крст и крећемо назад према брду Волујак. Крстимо се на брзину. „Још само десет минута и готово“, мрмљам себи у браду. У том моменту Глава нагло скреће улево и видим један Ми-24 како иде право у нас. Кад је цимнуо палицу да избегне судар, једно дете је полетело ка отвореним бочним вратима. Срце ми се заледило, а онда видим да га Полутка у последњем тренутку хвата за мајицу и враћа назад. Мислим да ми се тада притисак изједначио. Умало се нисам онесвестио. Да је малишан пао при овој брзини, од њега би остала само мрља. Видим у даљини брдо Волујак како расте све више. Још мрвицу и готово. Тврђаве више немају муницију. „Нема везе“, мислим се сад је готово. Чим смо прелетели Волујак, кажем Глави да остале пошаље на Сharly-4, а ми сами продужавамо за Папа-Еко.

      Тек сад могу да одахнем. Клечим на поду иза пилота и један другом дајемо „five“, осећам поред себе три клинца како се држе за мој прслук и избуљених очију гледају у командну таблу. Мазим их по глави, они се још више привијају уз мене. Љубим их у косу. Мирише на сено.




16 коментара

    1. Тања

      Аутор појашњава ситуацију о конкретном формирању акције и њеног развоја. Све почиње са хитно и како акција постаје. Почиње описивање са њим, а затим са осталима, а онда са још двојицом, па са још пет, за кратко време акција је огромна. Не знаш ти где су Дреновац и Клина. Не знаш шта значе речи „тек сад могу да одахнем“ и „један другом дајемо „five“, „тврђаве више немају муницију“, „мирише на сено“….Уверићеш се сам када буде твој ред да напишеш своје. Књигу у коју можда ничег нема?!

    2. Heretic

      Dragan, kao i vecina drugih stvari u srbijici i ovo je sjebano,
      samo ne treba kriviti vojnike od majora na dole krive su nepismene debelguzne glavesine koje pojma nemaju, pazi nisu imali jednu posadu u srbiji za heli desant ili dostavu hrane i municije, a svi znamo postulate vazdusne nadmoci, ovo govorim kao ex pripadnik diverzantske jedinice: imamo sposobne momke dobru regularnu vojsku izdrzvljivu ali…. politicari i dupelisci su krivi za sve, od mesne zajednice do predsednika drzave sve je sjebano .

  1. srbronin

    Sta tebi Dragane ovde ne valja?Nema hrabrosti,pozrtvovanosti,mozda sto je licno komandant isao u akciju.Ako ovo izucavaju Amerikanci na svojoj prestiznoj vojnoj skoli,sa kojim autoritetom kazes da je ovde nesto lose?Ili ti mozda samo smeta napusavanje titovih generala,koji umesto svojih skolovanih profesionalaca i tolike vojne tehnike salju JSO na nemogucu misiju…

  2. emo

    Ne ponovilo se kijevo je bila mesovita sredina oko 20 srpskih kuca, tu je Spasic pogino prosv, radnik. Danas nema ni jednog srbina u Kijevu.
    Hrabri momci su spasili ovaj dobar srpski narod bili su u obrucu.

  3. chedo zenga

    rodjen u djakovici,ziveo u djurakovcu,opst. Istok.radio u SUP prístina.nisandzija na trocevcu,98.i 99.pjm.podrska.trebaloje sve proci,doziveti,i preziveti.a Od 91.sam po terenima svuda.postujem masinicu.BIO sam 93 na njihovu obuku na sljivovicu-hotel tara.tas su bili jpn.rajo komand.

  4. pepe

    Kijevo kao toponim postoji u istočnoj Srbiji (kad se ide od Zaječara ka Negotinu). A to su sve sela nastanjena seobom pod Arsenijem Čarnojevićem.
    Žalosno je samo koliko materijala za kuće je samo Zaječar ostavio u Klinu, a to sve ostalo šipcima (a moglo se izbeglicama sagraditi). Ali valjda su šipci kuće od tih materijal napravili a i napunili, tako da nas čekaju.
    Eee, u ovom tekstu se provlači bitna stavka „Titini generali“, koji kako su JSO hteli da navuku na ovom primeru to rade svesno i državi. Koja je uz njihovu pomoć sve manja.

  5. Beli

    ’98-a,jun… Prizren-Suva reka…
    Gledao svojim ocima a i dan danas ne verujem u ono sto sam video!
    Svaka cast COPORU,ono sto oni rade niko,nikad,nigde!
    Veeeliko postovanje momci! Bog Vas cuvao!

  6. Дејан ПЈП

    Сећам се овога као да је јуче било, био сам тамо када је ЈСО извео ову акцију али ипак сузе саме иду док читам ово по ко зна који пут испочетка. Још увек памтим лица све те деце коју су тада спасили сигурне смрти. Не смем ни да помислим шта би се десило да њих није било. Не зна Србија шта је изгубила уништењем једне такве херојске јединице као што је био ЈСО, ишли су тамо где нико други није хтео ни смео, лично сам сведок свакој њиховој херојској акцији јер смо ми из ПЈП ишли увек иза њих. У ЈСО смо имали огромно поверење јер смо знали да нас никада неће издати и оставити ако упаднемо у безизлазну ситуацију, а то су безброј пута и доказали. Какви су то витезови били, дуго ће времена проћи док се неки нови такви не појаве.

  7. М...........

    Невероватних 55 минута од полетања из Истока до спуштања у „КПДом“ , сада не бих имао „петље“ да поново, уђем у 24 ку,
    Али са „Шареним“ БИ поново исто.

    пс.Анегдота ….док смо чекали полетање…. Каже Цема, дај пљугу М……па нек буде ил „пуковници ил покојници“ насмејем се и одговорим да сам у бољој позицији јер могу бити и пуковник и покојник, а он само покојник, кисело се насмејао довршио Малборо „медиум“ и издао наређење за покрет.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *