Страшни Суд Божији

Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити суђено само људима него и духовима; зато што ће бити свеопшти; зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, помисли, речи и скривене жеље срца; зато што ћемо тамо видети себе онакве кави заиста јесмо.

strasni sud

Бог који је у почетку створио живот, на крају времена ће васкрснути, тј. васпоставити из праха и трулежи читав род људски од Адама до последњих дана. И настаће тада Страшни Господњи Суд, Суд на којем ће се решити коначна судбина сваког човека у складу са оним што је чинио живећи у телу свом. Данас, док се још увек налазимо у овом земаљском свету, свака мисао, свака реч или дело су семена која бацамо, као у заорану земљу, у дубину свог срца. А у вечности ће из ових семена израсти или предивни, миомирисни цветови или бодљикаве отровне биљке.

Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити суђено само људима него и духовима. Демони ће угледати себе као некада предивне Анђеле који су појали неизрециву, људским језиком неисказиву херувимску песму Богу. Угледаће демони свој страшан пад. Сатана, који је некада био Серафим, видеће како се, уставши против Бога, претворио у страшно паклено чудовиште, у огромног паука, који је обавио паучином греха сву земљу; како се претворио у ужасну паклену змију која је своје отровне зубе забадала у безбројне жртве. У сваком греху, који се догодио на земљи, сатана је невидљиво присуствовао. У сваком злоделу је његов смртоносни дах, у сваком преступу је његова змијска поквареност. Угледаће сатана велики гроб – пакао који је сам себи ископао. Угледаће црни паклени пламен који је запалио за своје жртве и у којем ће се и сам вечно мучити.

strasni-sud-aСуд се назива Страшним зато што ће бити свеопшти. Нико неће избећи овај Суд, као што нико не може да избегне смрт. Васкрснуће из праха и праведници и грешници. Тада ће тела људска бити налик на душу. Неће бити од костију, неће бити груба, неће се састојати од влаге и земље, већ ће бити духовна и нетрулежна. Код праведних – по обличју тела Христа Спаситеља васкрслог из мртвих, код грешника – смрадна и ружна као и њихови грехови. Свети Јефрем Сирин пише тајанствене речи: „Сви ћемо ми васкрснути у узрасту од тридесет три године.“ Шта то значи? Човек у свом земаљском животу пролази кроз одређени циклус развоја. Тридесет година је време зенита развоја, људског савршенства у земаљском смислу ове речи. И људи у дубокој старости и бебе ће васкрснути не у свом земаљском узрасту, у којем су напустили овај живот, већ у узрасту „тридесет трогодишњем“ – односно савршеном. Истовремено, блиски и најрођенији ће, наравно, моћи да се препознају.

Последњи Суд се назива Страшним зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, све наше помисли, речи и скривене жеље срца. Све што смо чинили тајно постаће јавно; оно што је човек радио насамо откриће се пред читавим светом, што је чинио у тајним одајама свог срца постаће отворено и обнажено. И када угледамо своје грехове у свој њиховој наготи, ругоби и гнусности бићемо спремни да узвикнемо: „Горе, падните на нас и сакријте нас од ове срамоте!“

Свети Оци су говорили о томе да постоји неко „сећање срца“, које бележи све, сав наш живот и унутрашњи и спољашњи. И ево, на Страшном Суду, као да ће се открити та књига, написана у дубинама наше душе и тек тада ћемо увидети какви смо стварно, а не онакви каквима нас је приказивала наша успаљена гордост.

Тада ћемо увидети колико нас је пута благодат Божија призивала ка спасењу, кажњавала, миловала, и како смо се упорно противили благодати и тежили само к греху и страстима. Чак ћемо и своја добра дела видети разједена лицемерјем, гордошћу и тајном користољубивошћу као црвима.

Суд се назива Страшним зато што ће бити коначан. Овде на земљи, док живимо, увек нам је отворено покајање, као врата која изводе на слободу из мрачне тамнице греха. До Страшног Суда могу да нам помогну молитве Цркве и ближњих. Али је Страшни Суд коначан, после њега неће бити другог суда. На страшном Суду ће се догодити коначно одвајање добра и зла, светлости и таме. За праведне ће наступити вечни живот – вечно уподобљење Христу Спаситељу, вечно блистање и обасјавање Божанском светлошћу. У овом животу сваки тренутак ће доносити стално нову и нову, све већу срећу, све већу радост, све већу светлост, све веће блаженство.

А вечна смрт грешника јесте уподобљавање сатани, све дубље погружавање у океан мрака. Ад је место заборава, то је место у које не продиру зраци милосрђа Божијег. Пакао је избрисан из љубави Божије.

Неки постављају питање: „А могу ли спасени бити срећни ако се њихови рођени и ближњи, они са којима су они били за живота сједињени љубављу нађу у паклу?“ То је тешко питање. Када волимо човека ми у њему волимо нешто добро (чак и ако оно није добро, а нама изгледа тако), а када устану грешници, они ће били оличење греха и зла, они ће бити демоноподобни. Због тога нећемо моћи да их волимо, као што је немогуће, рецимо волети кугу или бацил беснила. Замислите да се вама најближи човек појави пред вама у обличју змије или шкорпиона; не бисте могли да га волите, већ бисте се са ужасом окренули од њега. Тако је и са осуђенима на паклене муке. Они ће бити пуни не само очаја и тескобе, већ и сатанске гордости и злобе. Душе грешника ће киптети пламеном мржње према Богу и свему светом, мржње која је спремна да спали само Небо и Рај!

Блаженство Раја је блаженство Светих у љубави према Богу и међусобној узајамној љубави. Преподобни Серафим Саровски пише да када би човек знао како је ужасан пакао и како је сладак Рај, он би био спреман да претрпи најстрашније муке овде на земљи. Једном је Преподобни Симеон, који се назива и Нови Богослов, био у таквој озарености Духом Светим да је ускликнуо: „О, Господе, вероватно да изнад овог блаженства нема ничега на свету!“ И добио је одговор: „Оно што овде на земљи у плоти осећају, чак, и Свети је у поређењу са будућим рајским блаженстом као сунце нацртано на папиру у поређењу са сунцем које сија на небу!“

strasni-sud-cСвети Јефрем Сирин пише, да ће другачији бити односи међу душама. Постоје Спаситељеве речи које нису сачуване у Јеванђељу, него код древних Отаца: На оном свету ће унутрашње бити као спољашње, а спољашње ће бити као унутрашње.“ Сада је спољашње тело, унутрашње – душа. У Рају ће само тело бити одухотворено, постаће слично души. А изнутра – душа ће постати као спољашње, односно биће отворена. Преп. Јефрем Сирин Говори: „Ако само пожелиш да будеш код Светих Мученика – бићеш поред њих; ако пожелиш да се насладиш сладосном беседом са праведницима, ти ћеш не својим језиком, не устима својим, већ срцем и душом беседити са њима, односно, видећеш својом душом њихове душе; наслађиваћеш се сазрцањем њихове лепоте и љубави који се изливају од сваког Светог према свима.“

Само ће у Рају, у вечном животу човек познати тајну страдања, схватиће да су овде, на земљи, жалости, напори, болести и туге велики благослов Божји: човек пије чашу из које је пио Сам Господ Исус Христос. Због тога ћемо у вечном животу захваљивати нашим непријатељима, захваљиваћемо клеветницима, онима који су се према нама неправедно односили, зато што су они, сами то не знајући, помагали нашем спасењу.

Овде, на земљи, нам је много тога нејасно, али овде видимо само прву страницу Књиге која ће се открити у вечности, а тамо ћемо схватити сву дубину премудрости Божије, сву силу Његове љубави.

Једном је александријски патријарх Теофил дошао на Нитријску гору и упитао најстаријег монаха: “ Шта си нашао да је најбоље у духовном животу?“ И овај одговори: „Да за све кривим самог себе!“ И патријарх рече: „То не само да је најбоље, већ је то једини пут ка спасењу!“.

Дакле, не заборавимо на Страшни Суд, пробудимо сна своју савест да нас она строго осуди још овде и тада Страшни Суд за нас постати двери у вечни живот!

Амин.

Архимандрит Рафаил (Карелин)




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *