Што је мање вукова, мање је и Срба

Пише: Василиј Голијанин

„Бојте се, ја нисам човек, ја сам Вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан. Завијам да би ме Чопор чуо мој, да би ме чули Вукови, да би ме чуле Вучице, да би ме чули Вучићи, да би се окупио Чопор мој! А, када се окупи Чопор мој, бојте се пси!“ Цар Душан Силни

Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осећај поноса, без премца међу животињама. Код вука је етика исто што и памет. Вуков устанак против „модерне цивилизације Запада“ која још афирмише потрошачки менталитет, обезличавање човека и породице уз стварање плашљивих и кукавних људи неспособних да се за било шта добро и часно боре и изборе, као да најупорније бране и заступају управо Срби. Давно је највећи од свих Срба, Свети Сава, постао заштитник вукова и тако односе са вуковима учинио пријатељским. Вук је у Срба до скора уживао симпатије, а омиљен је био код хајдука којима је доносио срећу. Хајдук никада за живота није хтео да убије курјака, звијерца, непоменика, дивина…

А, онда су неки урбани хајдуци етикетирали вукове државним непријатељима. Тако се данас одржавају бројне ловно-туристичке манифестације у којима вукове убијају из забаве и спортског духа. Заиста један „хуман“ спорт. Док вук напада због хране или када је угрожен, човек то ради из хобија. Ко је ту већа звер? Ваља знати и да ловци, када ухвате у замку курјака, углавном ухвате оног који се свесно жртвовао за чопор свој. У овој причи вуци нису предатори, већ људи.

Било је предлога да се ловци шаљу на психоанализу како би се утврдило одакле потиче страст за убијањем. Било је апела и да се забране хајке, те да се жртве најглупљег спорта који постоји, рехабилитују. На ловишту Шумског газдинства „Јужни кучај“ из Деспотовца цена одстрела вука ове године износила је 32.500 динара. Огромној навали ловаца кумовали су и убице-туристи који су дошли из иностранства, из земаља у којима је стрељање вукова строго забрањено. Хајка на вука традиционално се одржава на Златибору где више од 1.000 ловаца гоња вукове, те на Старој планини, Копаонику, Рогатици, Великом Шиљеговцу, у Рибарској и у Пролом бањи, на Озрену, Ртњу, Гвоздачкој планини… Нису уродиле плодом петиције да се ловци голоруки хватају у коштац са вуцима како би и курјаци имали неке шансе. Не одричу се ловци пушака иако знају старо правило да: „ко нема међу ногама, има пушку.“ Као и међу Србима, бела куга завладала је и међу курјацима. Остало их је свега око 700, а што је мање вукова, то је мање Срба – веровали су наши стари.

И док викинг у Шведској гаји вукове на вучијим фармама, Србин нема већих мука него како сатрат вука. Са пушкама по шуми цуњају, по сто ловаца на једнога вука, по триста пушака у вајних „хајдука.“ Гоне вукове на планини, у џиповима, са ноћном оптиком, из заседе. Дижу Срби хајке на вукове до у рано пролеће, дижу хајке кратковиде. И док једна група ловаца арлауче ко Турци, други из заседе чекају ко потурице. Хајкаши арлаучу, а сељаци потпомажу, као вуци им стада нападају. А, колико су им министри оваца заклали, а да нису ни приметили? Па, опет, на вукове хајку дижу. Увек накриво потежу танџару. Колико јагњади рашчеречимо за Први мај, толико вуци не потуку за вијек. Ситне душе не дају ни Богу Божије, ни вуцима вучје.

Драгош Калајић је о символици вука записао да вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе: „Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље“ – истиче Калајић.

Веровање да вук неће на човека из свога племена упориште има у делу Вука Караџића (Пословице, страна 749) „Вук на вука (Србина) ни у гори неће“. Србин се – и то не у фигуративном говору, него у веровањима и религијској пракси – идентификовао са вуком. Вук никог не слуша нити хоће било коме да служи. А, шта је Србин без вучије природе? Наши философи питањем се муче има ли у нашем народу данас ишта вучије? Или смо псећу нарав попримили па пред туђином машемо репом за шаку костију?

А, вук, вук је физички слабији од лава и медведа, али га никада нећете видети у циркусу како плеше. Понекад се за неког лошег каже „Псето једно!“, или „Кучко!“ Ово је погрдно из разлога што се на тај начин указује на издају моралног, односно људског са једне, али се индиректно, у преносном значењу опомиње и подсећа на издају, попут пса који је изневерио вука, са друге стране.

Никад нећете чути неку изреку погрдног типа у смислу „вучино једна!“ Србе са вуцима данас деле углавном дуге цеви и оптички нишани, али имамо и још нешто заједничко. И вукови воле чалгију. На који год тв канал да пребаците, чућете мелодије васколике. Постали смо као оркестар са Титаника. Док брод тоне ми певамо и завијамо…

 

Intervju.rs




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *