Стеван Попов – одлазак легенде

Пише: Маринко Вучинић

Stevan-Popov-pilot-heroj

Живимо у времену разарања и обесмишљавања свих моралних вредности, тако да и сама појава и постојање људи који су умели да  несебично раде за опште добро сматра се као неочекивани инцидент, али и као нека врста утехе да ипак постоји могућност да се обнови вера у људску доброту и пожртвованост. А они су нам данас потребни као примери који нас уверавају да није у потпуности уништена вера у основне моралне принципе и идеале без којих се не може одржати и развијати наше друштво. Пилот Стеван Попов спада у истинске хероје нашег времена, човек који се својим чудесним подвигом уписао у летопис великих легенди и који као да је поникао из неке бајковите приче.

У чему је био његов подвиг, његово незаборавно постигнуће? Он је у време када су се распламсали ратни сукоби у Сарајеву и када је аеродром у том граду био изложен сталним нападима успео да за 19 дана евакуише 40.000 људи, за које је он био једини излаз из ситуације у којој су им  непосредно били угрожени животи. За њих је евакуација са аеродрома била једина шанса и нада да преживе почетак грађанског рата у Босни.

„У једном дану смо чак 16 пута летели из Београда до Сарајева и назад. Како да оставите тај свет коме сте једина нада“, говорио је пилот Стеван Попов, који их није оставио, већ је све учинио да обезбеди сигурну евакуацију људима који су напуштали ратом захваћено Сарајево. Памтиће се и како је непосредно пред увођење санкција и поред постојања забране летења успео да превезе нашу фудбалску репрезентацију до сурчинског аеродрома. Пре неколико дана је Стеван Попов трагично окончао свој племенити живот. Сахрањен је на новосадском гробљу уз аплауз и прелет авиона Г-2. У новинским извештајима се могло видети да су на последњем испраћају легендарног југословенског пилота поред његове породице били и многобројни пријатељи из ваздухопловства, спорта, али и многи људи које је он спасао из Сарајева.

sahrana-stevan-popov

Од пилота ЈАТ-а и резервног официра ЈНА опростили су се Ратко Бабић испред Аеро-клуба Нови Сад, а у име породице кум Бошко Баришић. Међутим, остало је забележено да сахрани нису присуствовали представници новосадске власти, државе Србије и Војске Србије, једино је био присутан потпредседник покрајинске владе Војводине Мирослав Васин. Горка и тужна чињеница да на испраћају легендарног пилота Стеве Попова није било представника српске државе и Војске Србије довољно говори о томе на који начин се у нашем друштву одаје поштовање људима који су својим радом и прегнућем показали како се могу, не штедећи себе, остварити најузвишенији подвизи.

stevan-popov-privatni-album

Или, боље речено, зашто су немар, небрига и равнодушност тако често присутни када треба да одамо заслужену почаст и поштовање људима који могу бити прави узор и светли пример у овим тешким и тегобним временима у којима је нестало поштовање основним моралних и хуманих начела. Треба рећи и да је Стеван Попов као искусни и доказани пилот добио отказ у ЈАТ-у после 5. октобра 2000. године, што га је теже погодило него болест која га је тада опхрвала.

stevan-popov-pilot

Опроштај од овог изузетног човека само је још један у низу жалосних примера наше хроничне и пословичне небриге за неговање поштовања и пијетета према људима и догађајима који су постали нераздвојни део наше историје и традиције. Нема никаквог оправдања што представници државе Србије и Војске Србије нису нашли за сходно да да се поклоне сенима легендарног пилота Стевана Попова, који је показао шта значи бити човек и у најтежим и најризичнијим условима.

Stevan-Popov-pilot-heroj-sahrana

Зар истински херој и резервни официр ЈНА није заслужио почасни плотун? Зар је председнику Републике Томиславу Николићу било важније да присуствује фарсичној представи у амбасади Казахстана, где је одржао пригодан говор у част увођења Миланке Карић у дужност почасног конзула ове земље у Србији? Само је недостајао нушићевски почасни конзул Никарагве. Зар њему и комаданту ваздухопловстава Војске Србије није било место на испраћају човека као што је био Стеван Попов? Њихово присуство би било јасан доказ и пример да се у овој земљи поштује и цени људски самопрегор, спремност на жртву и служење општем добру. Али то се није десило јер вероватно се проценило да то није догађај достојан пажње јер нема у њему довољно маркетиншке и „државничке“  тежине као што је то додељивање звања почасног конзула у Казахстану.

Stevan-Popov-pilot-heroj-2

Као речита опомена могу нам послужити речи Иве Андрића: „Човек може далеко да иде и високо да се пење, сав се претвара у то, и у томе му је цело постојање. Иде, али крилатим ходом. Позив човеков и јесте у томе да се хвата укоштац са тешкоћама и остварује оно што изгледа неоствраљиво. И храброст мора нечему да служи, да би с правом носила то име; тек према природи ствари којој служи она добива своју пуну вредност и право значење. Народ  је све што му је било свето и драгоцено затворио у легенду и чувао у њој“.

Управо је пилот Стеван Попов крилатим ходом отишао у легенду јер је остварио оно што је изгледао неостварљиво, спасавајући десетине хиљада људи, спреман при томе да поднесе и највећу жртву. Он је за живота постао легенда и сигурно је да ће остати као пример да људска доброта и самопожртвовање могу да победе и надвисе и најтежа искушења.

 

НСПМ




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *