Стефан Душан – Цар Србски

За ЈСО пише: Брат Србин

Стефан Душан рођен је 1308. године у Зети, на поседу оца му Дечанског. Са своје две године живео је у Византији са оцем Стефаном Дечанским, мајком Теодором и братом Душицом који је умро у прогонству. Разлог прогонства је била побуна Стефана Дечанског на оца Милутина. Не зна се тачно где су живели у Византији, по једнима у манастиру Пантекратеру а по другима у Цариграду у близини двора цара Андроника Другог. У Цариграду су остали, Милутин није решио да врати сина у Србију. Савременици тада описују Душана као лепо грађеног и снажног младића. Душан је у Цариграду научио да пише те је савладао и грчки језик. Васпитали су га, поред оца Дечанског, калуђери манастира Хиландар. Од монаха је Душан научио србску историју, важност владања лозе Немањића итд. Душан је савладао и јахање и борилачке вештине. Савременици истичу да је Душан био у односу на своје вршњаке и вишљи и снажнији. Био је пун енергије и природно обдарен за војнички позив и владалаштво. Највероватније 1317. године Душан се са породицом враћа у Србију. Дечански је од оца Милутина добио на управу део жупе Будимље док је Душан остао на двору уз деду Милутина. Милутин је преузео бригу о Душану и обезбедио му за учитеље врсне стручњаке. Претпоставља се да је Милутин у Душану видео будућег великог владара. Душан стиче наклоност великаша окружених око Милутина. Након Милутинове смрти 29. 10. 1321. године долази до борбе за србски престо а као победник излази Стефан Дечански те бива крунисан за краља Србије 6. Јануара 1322. године. Године 1327. Стефан је имао мањи рат са Дубровчанима у којем се посебно истакао млади краљ Душан. Затим је Дечански 1328. године послао Душана на босанску војску у Доњем Полимљу 1328. године где је Душан потукао босанску војску и тиме стекао велики ауторитет у Србији. Две године је Дечански владао у каквом таквом миру а онда је наилазио рат са Бугарима и Византијом који се није могао избећи. Следи битка на Велбужду која ће бити прекретница у Србској средњовековној историји.

Битка на Велбужду (данашњи Ћустендил) је почела око подне. Бројност обе војске је износлиа по 15.000 ратника. Напад су почели србски коњаници (међу којима је било око 1.500 плаћеника из Немачке) на челу са младим крањем Душаном. Србски напад је био веома страховит у којем је србска војска показала умешност и увежбаност. Бугари нису издржали ни први србски удар коњице и убрзо су се разишли на све стране. Србска војска је искористила пометњу Бугара и разбила их је до краја. Недуго после почетка битке србки ратници су успели да освоје заставу бугарског цара, што је уз страховит први налет Срба био повод за махнито бежање Бугара. У току битке погинуо је и бугарски цар Михајло.

Постоје три верзије о његовој погибији, по једној је пао са коња док је бежао и био убијен од стране србских ратника. По другој након пада са коња сакрио се у шумицу у којој су га Срби пронашли и убили. И коначно, по трећој је ухваћен када је бежао, доведен је до Стефана Дечанског и убрзо умро.

Хаос у буграској војсци је био толико велик да ни највеће бугарске велможе нису знале да им је цар погинуо док им његово тело није показао краљ Стефан Дечански. Бугарска војска је доживела катастрофу, војска им је била разбијена са много мртвих и рањених, а и цар им је погинуо.

Душан се у битци показао као веома храбар и по његовим савременицима њему припадају највеће заслуге за српску победу. Сви су се дивили његовој фигури, неустрашивости и жељи за победом.

Након битке, на сабору у Трнову, Ана, сестра Стефана Дечанског је враћена на бугарски престо. Стефан Дечански је то сматрао успехом те није од Бугара тражио део територије. Властела жељна нових поседа је тиме била незадовољна и убрзо је почела подбадати Душана против оца. Истина, после краћег времена Стефан Дечански је послао Душана на челу војске да ослободи неке градове које је заузео византијски цар Андроник III али ни тиме нису били задовољени апетити властеле јер су хтели проширење поседа на рачун бугарске.

Након тога Душан се вратио у своју покрајину, Зету и убрзо га великаши наговарају да збаци оца са престола, јер је остарео и није имао територијалних претензија. Врхунац међусобне нетрпељивости је било то што је Стефан Дечански на наговор супруге Марије Палеологове истакао њиховог сина Симеона (Синишу) за будућег владара Србије.

У јесен 1330. године долази до отвореног сукоба између Стефана и Душана. Прави разлог се не зна али се претпоставља да је у ово била уплетена властела. Стефан је сакупио војску на чијем чели је кренуо ка Зети, на сина му Душана. Душан је сазнавши за ово окупио своју војску и повукао се преко реке Бојане не желећи сукоб са оцем.

Стефанова војска је упала у Зету као у непријатељску земљу те разори Душанов дворац на обали реке Дримца, пљачкајући цео крај. Стефан се прибојавао отвореног сукоба те није желео отворену битку. Коначан исход ове акције Стефана је био њихов састанак на коме је договорено оно што је и раније било, Стефан је краљ Србије, а Душан млади краљ владавши у Зети. Иако су постигли договор Стефан је ковао планове како да се реши Душана, јер је знао да је већи део властеле уз Душана и да би могао да остане без престола. Ове вести су стигле до Душана који је у једном моменту хтео да напусти Србију, јер није хтео да удари на оца. Властела у Зети је одговорила Душана од намере да напусти Србију и убедила га да удари на оца Стефана. Одлуку на нападне оца Душан је донео, јер је прво Стефан ударио на њега и јер се број Душановох присталица смањивао због његове неодлучности. И Душан крену на оца…

Окупљен мањим бројем ратника и властеле Душан нападне оца који је тада боравио са породицом у дворцу у Неродимљу. Напад је извршен у зору 21.08.1331. године опкољавањем целог краја. Дознавши за ово Стефан је успео да пробије обруч са неколико ратника и побегне. Када је чуо за то Душан је одмах организовао потеру за оцем, јер је знао да му од тога зависи будућност и живот. Душан пронађе Стефана у тврђави Петрич. Видевши да не може да побегне или савлада Душана, Стефан се предаје.

Након предаје Душан је наредио да се Стефан са породицом спроведе у тврђаву у Звечан где је Стефан био у неком виду кућног притвора.

Душан је одмах послао гласнике који су јављали о промени на престолу Србије. Убрзо су почеле припреме за Душаново крунисање. Припреме су ишле без проблема јер није било отпора у држави. Постојала је бојазан код Душана да смена неће бити прихваћена код обичног народа али то се није догодило, јер је Душан био омиљен у народу. Као новог владара Душана је прихватила и српска архиепископија на челу са архиепископом Данилом II. Више није било препрека за крунисање Душаново…

Крунисање Душаново за србског краља је извршено 08.09.1331. године на двору у Сврчину. Крунисање је извршио архиепископ Данило II уз присуство свештенства и племства србског. Србија је добила владара старе лозе који ће касније проширити и ојачати Србију као ни један владар и уздрмати византијско царство.
Након крунисања остало је питање шта радити са Стефаном Дечанским и његовом породицом. Властела се прибојавала старог краља иако је био заточен али још увек са присталицама. Стефана се прибојавао и Душан. Хтео је најпре оца послати у манастир али га је властела саветовала да га убије бојећи се да Стефана не ослободе малобројне присталице међу старијом властелом. По свему судећи Душан је попустио пред захтевима властеле и одобрио или наредио да се Стефан убије. О смрти Стефана Дечанског постоје три верзије
1. да је његово убиство наредио Душан
2. да је то учинила властела не обавештавајући Душана о томе
3. да је умро природном смрћу

Било како било, 11.11.1331. је датум смрти Стефана Дечанског која је ипак остала мистерија. Смрћу Стефана Дечанског почиње највећи период србске средњовековне историје.

Убрзо након смрти оца Душан је почео да изграђује своју војску и крај себе је уздизао до тада непознату ситнију властелу која ће му све до смрти остати верна осим појединачних иступа. Тада на војном пољу долазе до изражаја неки нови витезови који ће пронети славу заједно са Душаном. После смрти Дечанског, Душан је убрзо наишао на потешкоће са којима се носи владар. Наиме избила је побуна у Зети потпомогнута католичком црквом…

Против новог краља (Душана) априла 1332. године отворено се побунила властела у Зети која је била потпомогнута од стране католичке цркве. Део властеле која је устала против Душана је била уз њега када је имао сукоб са оцем Стефаном Дечанским. Разлог за то је вероватно незадовољство властеле јер није добила награду у виду поседа. Вођа побуњеника је био извесни војвода Богоје који је имао седиште у Светом Срђу на реци Бојани. Након неколико дана побуна се проширила и на северни део Албаније који је покренуо Димитрије Сума. Устаници су из дана у дан били све бројнији. Ипак то и није била организована војска, јер су већи део чинили сељаци. Палили су поједина села и убијали грађане који су остали верни Душану. Опколили су градове Дриваст и Скадар као значајније у Зети мислећи да ће устанак успети ако освоје неколико градове те да ће Душан пристати на преговоре. Војници у градовима су одбијали нападе устаника знајући да ће се ускоро појавити Душан са војском. Одмах након избијања побуне долази до интервенције Дубровчана у виду посредништва. Душан није пристао ни на какве преговоре знајући да ако да уступке Зећанима да ће се можда у будућности и остали делови државе побунити. Није хтео преговоре највише због тога што би са преговорима одмах био омаловажаван у Србији и шире.

Душан покреће војску поделивши је у неколико група које су скоро истовремено напале побуњенике на целој територији Зете. Побуна је угушена на веома брз и ефикасан начин у року од пар дана. Гушењем побуне су највише били незадовољни, после Зећана, католичка црква КОЈА ЈЕ КАО И СВЕ КАТОЛИЧКЕ ЗЕМЉЕ СРБЕ СМАТРАЛА ШИЗМАТИЧКИМ НАРОДОМ, као и Мађари и Византинци, јер су имали територијалних претензија ка Србији. Међутим, увидели су да је Душан, иако млад, веома способан војсковођа те да им раније планирано освајање Србије неће ићи лако. Душан је за кратко време владавине организовао војску која ће у наредне двадесет и три године уливати страх и односити победе на Балкану и у Византији. Након сређивања стања у Зети, Душан је слао мање одреде на територију Византије (источна Македонија) којом приликом је освојена Струмица од већих градова. Овај поход је био само испробавање снага а не неки већи војни поход који ипак следи.

Након гушења побуне у Зети Душан је одлучио да крене у освајања по Византији. Један догађај му је ишао у прилог. Наиме због лажних оптужби за издају од стране цара Андроника III, византијски војвода по имену Сиргијан је морао да побегне из земље. Сиргијан се изненада 1334. године појављује на двору Душановом нудећи савез Душану у борби против византијског цара. Душан је понуду прихватио, јер је Сиргијан добро познавао стање у византијској војсци те је имао велики број присталица у градовима широм Византије.

Грб Цара Душана

Грб Цара Душана

Исте 1334. године почео је напад Срба и Сиргијанових присталица на Византију из више праваца. У старту су постигнути већи успеси те су заузети градови Костур, Охрид, Хлерин, Железнац, Воден, Чемрен и Струмица. У заносу освајања србска војска се изненада појављује под Солуном који је тада био други град по значају и величини у Византији. На челу војске су били Душан и Сиргијан. Савезничка војска је опколила Солун уништавајући његову околину.

У Солуну долази до сукоба између присталица савезника и присталица цара Андроника. Присталице прве опције су захтевале предају града савезницима . Чувши за то Андроник окупља војску и морским путем долази у Солун те у граду заводи ред убијајући присталице савезника не желећи отворен сукоб са Душаном.

Андроник је увидео да му прети опасност те се послужио лукавством решен да неутралише Сиргијана.

Савезничкој војсци се прикључује извесни Сфранц Палеолог, потомак старе царске лозе, под изговором да је пребегао из Солуна, јер је Андроник хтео да га убије. Након неколико недеља Сфранц задобија поверење Сиргијаново. Искористивши прилику када је био сам са Сиргијаном, Сфранц га убије и пребегне у Солун.
Након тога Грци, који су били у саставу Сиргијанове војске, нагло беже у Солун заклевши се на верност Цару Андронику III. Убрзо до Душана долази вест да су Угри упали у Србију те Душан 26.08.1334. године склапа мир са Андроником и том приликом Душан враћа Андронику мањи део територија које је освојио.

Срби се ужурбано спремају за силовити марш ка северу у сусрет Угрима.

Душан је са војском хитао ка Угрима и две војске су се сукобиле у близини манастира Жича. О отвореном сукобу није било речи, јер је Угарска војска, сазнавши да је Душан у близини, почела махнито да бежи главом без обзира, јер је Душан са својом „страшном коњицом“ био страх и трепет за све околне земље, те бива гоњена од србске војске и потучена. Велики део Угара је убијен а један број се удавио у Дунаву бежећи од Срба. Овај догађај се десио с пролећа 1335.године.

У зиму 1336. или почетком 1337. године краљица Јелена на свет доноси Душану наследника Уроша. Тако је прекинуто мучно стање које је владало у Србији, јер краљ није имао наследника. Постоји запис који каже да је Душан имао тајне разговоре, које је водио његов заповедник гарде Палман Брахт, да се ожени са ћерком немачког краља Фридриха Лепог Јелисаветом. Ти преговори су пропали, јер Јелисавета није хтела да иде у „варварску и шизматичку земљу“ те је убрзо умрла.

Наредне две, три године Душан није имао освајачке акције али се заносио мишљу како да освоји Цариград и византијско царство. Међутим, 1440. године Душан се тешко разболео а уз болест је дошла и мања психичка криза из неколико разлога – Византија осваја покрајине Епир и Тесалију, у Албанији се јавља покрет против Србије, а Анжујци преко Угара за себе придобијају босанског бана Стевана II. Најтежи ударац Душан задобија од великаша Хреље који прилази Византији и предаје им своја три града од којих је Струмица била јако важна. Душан се тада обраћа Млечанима за помоћ, траживши склониште за њега, Уроша и Јелену на шта му Млечани позитивно одговарају.

У Србији је тада завладао страх са питањем шта ако Душан умре? Наследник је дете од 3 године, околне земље дуже време склапају савезе желећи да освоје Србију а Душана протерају…

Међутим, тада долази до великог преокрета – 15. јуна 1341. године изненада умире Византијски цар Андроник III и та вест као да је покренула Душана који оздравља и ставља се на чело војске која креће на Византију али најпре да казни издају великаша Хреље.

Женидба цара Душана - Дело Паје Јовановића

Женидба цара Душана – Дело Паје Јовановића

Након смрти цара Андроника III и свог оздрављења, Душан крену са војском на југ да казни великаша Хрељу за издају. Хреља, који је од Грка добио титулу ћесара, се уплаши Душановог гнева и дочека Душана као велики покајник те врати у састав Србске државе своја три града као и град Мелник који је Хреља освојио од Кантакузенове војске. Наиме након изненадне смрти цара Андроника III, престо привремено заузима Андроников велики пријатељ Јован Кантакузин, јер је син Андроника III Јован био малолетан. Против Византије се диже и бугарски цар Јован Александар тражећи да му предају Александровог противника за престо Шишмана, сина цара Михаила. Буне против Византијске власти избиле су у покрајини Епиру и у Албанији а на обалама Тракије навирали су Турци. Након ових недаћа по Византијско царство Кантакузина прогласе за издајника, збацише га са власти. Кантакузин се 26.10.1341. године самостално прогласи за цара и утврдио се у граду Димотици. Наредне године је покушао да освоји Солун али у томе није успео. Немавши где упутио се у Србију и jула 1342. године преда се на милост Душану те њих двојица отпочну преговоре у Приштини у присуству 24 србских велможа. Код Душана остаје годину дана и том приликом је склопљен савез Душана и Кантакузина по којем би се након, евентуалног, повратка Кантакузина на престо Србији припали сви градови западно од града Кавале. Споразумом је постигнуто да две војске крену у освајања по Византији из два правца и да једна другу обавештавају о исходима битака. Сам споразум од самог почетка није био искрен међутим Душан је пристао на савез, јер је знао да из тога може извући корист. Јесени 1342.године почела је савезничка акција. На удару је био град Сер на који је крануо Кантакузин потпомогнут србским војводама Јованом Грчинићем Оливером и Вратком. Та војска се дуго мучила око Сера док је Душан освојио град Воден. Савез Душана и Кантакузина је био трн у оку Византијској царевини и свим средствима су покушали да тај савез разбију. Царица Ана, која је преузела власт након протеривања Кантакузеновог, је понудила Душану у замену за мртвог или заробљеног Кантакузина градове западно од Кавале и Филипија осим Солуна. Веран датој речи Душан није пристао на то. Крајем 1342. године умире великаш Хреља у Филском манастиру као монах Харитон. Почетком 1343. године савезничка војска поново крену на Византију и у jуну паде у србске руке тврди град Кроја у Албанији. Кантакузин се поново мучио под Сером из разлога, јер србска војска која му је прукључена није хтела да ратује за њега. Све више и више савез се климао. Прекид савезништва настао је лета 1343. године када је Кантакузин освојио град Бер који је иначе по споразуму требао да припадне Душану. Ту је кап прелила чашу и Душан раскину савез са препреденим Кантакузином.

Карта Душановог царства, око 1350. године

Карта Душановог царства, око 1350. године

Кантакузин је, дознавши да се Душан на њега наљутио, напустио заједничке операције са србском војском и кренуо ка Солуну у намери да га освоји. Душан, који је био са делом војске под Солуном позива Кантакузина на преговоре али Кантакузин то одбија и са војском напушта Солунско поље и прелази у Тракију. Уз посредништво Млетачке републике долази до преговора Душана и византијске царице Ане. Дошло је до споразума о миру и пријатељству. Царица Ана је признала Душану све освојене територије а Душан јој је обећао помоћ у борби против лукавог Кантакузина. У међувремену Кантакузин склапа пријатељство са Турцима Селџуцима који су господарили западним деловима Мале Азије.

Кантакузин позива селџучког емира Умура који се, надајући се великим пленом, са флотом појави на ушћу Вардара. Почиње напад на Солун који су Византинци храбро бранили. Царица Ана у помоћ позива млетачку и кипарску флоту и та уједињена војска уништава турску флоту код Халкидике.

Душан се у то време налазио са војском у југоисточној Македонији код града Зихна те је чувши за разбијену турску војску послао војводу Прељуба. До сукоба долази у мају 1344. године код Стефанијане. Наиме, Турци су видевши србску војску почели да се повлаче у брда. Србски ратници су сишли са коња и кренули за Турцима који су видевши да се Срби пењу са друге стране брда сишли до србских коња, побили један део србских ратника и побегли у Тракију ка Кантакузину. Ово је био први пораз непобедивог војводе Прељуба. Пораз није био велики али је показао да из Мале Азије наилази једна озбиљна сила. Наредне године Кантакузин добија од Умура помоћ од око 20.000 коњаника. Немеравао је да нападне и освоји Цариград. Међутим препрека му је био војвода Момчило који је прешао на страну Царице Ане. Момчило је имао војску од 5.000 веома добрих ратника. Кантакузин са Турцима опкољава Момчила који је покушао да заузме град Перитеорин. Становници града су се бојали да се не замере Кантакузину и Турцима и не пустише Момчила у град. Момчило није имао избора и до борбе дође у равници 7. јуна 1345. године у којем је Момчило храбро погинуо са својим војницима. Након ове победе Турци и Кантакузин ударише на Цариград али су имали доста губитака и Турци се вратише у Малу Азију а Душана оставише на миру.

Проглашење Душановог законика - Дело Паје Јовановића из 1900.

Проглашење Душановог законика – Дело Паје Јовановића из 1900.

Успеси које је Душан имао од 1331. до 1343. године су били заиста велики. Србија је била најјача сила на Балкану. Бугарској и Византији је стало до пријатељства са Душаном. Босанци су га се бојали а Мађари су после неколико неуспешних упада у Србију одустали од борбе са Душаном. О Душану се причало на свом дворовима у Европи. Душан није одустајао од освајања Сера, Солуна и Цариграда. И заиста, 25. септембра 1345. године Душан осваја тврди град Сер који је по значају био иза Цариграда и Солуна. Освајањем Сера под Србском влашћу се нашла цела долина Струме и источни њени крајеви све до Христопољских кланаца кроз којих пролази пут за Тракију. Душан је био господар и целим полуострвом Халкидики са Светом Гором којој је Душан потврдио повластице и богато обдарио. Имајући све ове територије Душан је хтео да се прогласи царем Срба и Грка међутим за то је имао неколико препрека. Наиме по грчким схватањима цар је могао бити само легитимни наследник Константина Великог. Цара је мога да крунише само патријарх, а Србија је имала архиепископију. Излаз је пронађен у томе да се србска архиепископија прогласи Патријаршијом. Уз сагласност србске и охридске архиепископије, те Трновске патријаршије. На црквеном сабору, почетком 1346. године проглашена је србска патријаршија а за патријарха је изабран архиепископ Јоаникије.

На најсвечанији начин, на Васкрс 16. априла 1346. године на црквено – државном сабору у Скопљу крунисан је за цара Стефан Душан Немањић, за цара Срба и Грка, а његов деветогодишњи син Урош за краља Србије. Царску круну је примио од србског патријарха Јоаникија и трновског патријарха Симеуна. Душана су за цара одмах признали Бугари и Света Гора, док су Млетачка Република и Дубровник само поздравиле ту одлуку.
Душан је титуле деспота доделио свом полубрату Симеону, Јеленин брат Јован Асен, велики војвода и Душанов очух Јован Грчинић Оливер. Титулу севастрокатора добише војвода Дејан, муж Душанове сестре Теодоре и Бранко Младеновић потомак Вукана Немањића, отац Вука Бранковића. Титуле ћесара су добили војводе Воихна, Прељуб и Гргур Голубовић.

Убрзо након Душановог крунисања за цара Јован Кантакузин је исто то учинио. Учврстио је своју власт у Тесалији, за себе је придобио јерусалимског патријарха који га 21. маја 1346. године крунише за византијског цара у Адријанапољу. Кантакузин након тога тражи савезнике на све стране да би се докопао Цариграда. Некадашњи Кантакузенов савезник Омар је погинуо у једној борби код града Смирне и тада се Кантакузен окреће најмоћнијим Турцима Османлијама тј. њиховом вођи Орхану. Са Орханом учвршћује савезништво тако што Орхану даје за жену своју ћерку Теодору. У међувремену у Цариграду долази до убиства Алексеја Апокавка највећег противника Кантакузена који то користи и на крају низом догађаја прима круну од цариградског патријарха, маја месеца 1347. године.

Након престанка опасности од куге која је харала 1347. године (за то време Душан је са породицом био у Хиландару) Душан окупља војску и креће у нова освајања у Византији. До јесени 1348. године Душан без проблема осваја грчке покрајине Епир, Тесалију и Акарнанију. Тада се Душанова држава простирала од Дунава до Коринтског залива на југу, Јадранског мора на западу и Егејског мора на истоку. Солун је са свих страна био окружен србском војском. Једина веза Солуна и Цариграда је била морским путем. Цар Душан након освајања горе наведених територија огранизује управу и намесништво. Тесалију поверава војводи Прељубу са седиштем у граду Трикала. Намесник Епира постаје Душанов полубрат Синиша са седиштем у Арти. Јужне делове Албаније добија деспот Јован Асен, брат царице Јелене, са седиштем у Валони.

Кантакузена тешко погађају нова Душанова освајања те шаље Душану поклисаре са захтевом да Душан врати освојене територије што Душан одбија. Убрзо Кантакузен покреће војску на Душана, појачану са 10.000 Турака. Та војска удари на пограничну србску војску али србској војсци у помоћ стиже редовна Душанова војска, пружа снажан отпор и сузбија Кантакузена. Турци, увидевши да је Србија јака навалише да пљачкају грчка села и врате се у Малу Азију. Кантакузен је био у очају, јер је од територије имао Цариград и Тракију која је била опустошена.

Да би учврстио утицај у освојеним територијама Душан шаље неке своје најугледније великаше Угљешу Мрњавчевић и Војихну.

Душану су војсковође помагале да се у новоосвојеним грчким територијама што пре уведу србски закони. За то време Млечани упућују једно посланство Душану у којем траже да их Душан подржи у рату са Мађарима а да претходно измире Душана са Византијом и Босном. Цела та 1349. година је протекла у преговорима око мира Душана са Босном али од тога није било ништа.

Душанов сребрни царски динар

Душанов сребрни царски динар

У јесен 1350. године избио је рат између Србије и Босне. Повод су дали Босанци који су упадали на територију Србије и пљачкали су углавном небрањена села. Пред Божић те године Босанци су извршили напад на Конавље који је био већег обима. Душан је одлагао одмазду бавећи се сређивањем ствари у Византији и тек у октобру креће на бана са великом војском и неколико лађа. Душан је у поход повео и Јелену и Уроша. Душанова силна, снажна и искусна војска је за кратко време освојила читав крај на ушћу Неретве и пође према Цетини. Градови Шибеник и Трогир поздравише србскога цара. Нејасно је зашто Душан није напад извео из требињске области или непосредно из Рашке него дужим и заобилазним путем, преко Приморја. Постоји више разлога – да ли је хтео да Млечани виде његову снагу за нека будућа времена, да помогне рођеној сестри удовици Јелени Шубић или да подсети поједине делове Хума да су увек припадали Србији. Летописци су забележили да је Душан ‘огњем и мачем’ натерао бана у планине те да је цар целу Босну ‘повинуо пода се’.

Изненада до Душана стижу вести да је на југу дошло до напада Византије те је Душан пожурио ка југу не завршивши започето у Босни. Византија је искористила Душаново одсуство те је решила да неутралише србску војску око Солуна. Наиме, у Солуну се створила струја предвођена Андријом Палеологом која је хтела да се град преда Душану. Чувши за то Матија Кантакузин дође у Солун са одредом Турака из Мале Азије и нападе србску војску под Солуном. Протерали су србску војску и освојили град Бер искористивши скеле које су постављене за поправку бедема. Након Бера падоше и Воден, Острово, Нотија. Византијска војска је напала и град Сервију али је напад одбила храбра војска војводе Прељуба.

Изненадна појава Душана Силног под Солуном у сред зиме покварила је планове византијске војске која је одмах понудила преговоре. Кантакузин је преговарао са Душаном али преговори су пропали јер Душан није хтео да учини уступке Грцима. Убрзо Душан поврати изгубљене градове. Приликом освајања Водена Душан је казнио Грке који су помогли Грцима у последњим борбама. Начелнику града Лисику је ишчупана брада, злостављан је и на путу до Скопља је умро, а становништво је опљачкано и расељено. Након ових дешавања Стефан Урош 4 Душан Силни је почео да размишља о коначном обрачуну са Византијом. Хтео је да Византију осами, да нема ни једног савезника и да је обезглављену освоји и припоји србском царству које је било најјача војна сила на Балкану а и шире.

Душан је увидео да прети велика опасност од Турака које су на Балканско полуострво довели Грци. Турци су му били сметња у идеји о заузимању читавог византијског царства, јер су Турци запосели велики део азијске Византије. Душан је имао план да одврати Турке од Грка те је послао посланство у Брусу због преговора. Након повратка грчки намесник Халкидике поби србско посланство и турску пратњу. Године 1352 дође до сукоба између Византије и Ђенове. У поморској бици 13. фебруара Млечани и Византинци изгубе од Ђеновљна у којој је и Душан имао удела користећи сваку шансу да ослаби Византију. Недуго након тога дође до битке Срба, Бугара и војске грчкога цара Јована са Турцима. Турци победише након повлачења Бугара и Грка те Кантакузан овом победом зета Јована отера од себе, а за савладата постави сина Матију. Цар Јован се повукао у Солун, једини град у којем је био безбедан. Током 1354. године присталице Јованеове којима су Турци дозлогрдили збацише Кантакузене са власти. Јован Кантакузин као монах Јоасаф умире у дубокој старости 1383. године.

Угарски краљ Лајош лета 1354. године упаде са војском у Србију. Душан је са војском кренуо ка северу и убрзо се налазио под Рудником, у месту Брусница. Позива патријарха Јанићија у Жичу на саветовање. Патријарх се разболео и на путу из Жиче ка Пећи умире у селу Полумиру 3. септембра. Угарска офанзива је заустављена тако што је поразио лајошеву војску која је имала и другог противника – некакву заразу од које је умро и краљев брат херцег Стеван.

Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

1355. у марту долази папско посланство, јер је Душана папа Иноћентије наговарао да пређе у католичку веру. Душан је био јако гневан према бискупу Петру и забранио је католицима у својој војсци да иду у цркву. Због овог Душановог геста папа наговори Лајоша да опет нападне Србију. Душанова војкса улази у градове Клис и Скрадин као помоћ Душановој сестри, удовици Јелени Шубић. Душан се окренуо Византији спремајући се да јој зада коначни ударац. Али… Душан изненада умире 20. децембра 1355. године у пуној снази под неразјашњеним околностима. Душан је сахрањен у својој задужбини манастиру Свети Архангели у Призрену.

Постоје многе легенде о смрти Душановој али најуверљивија је она да је отрован од стране католика. Колико је Душан сметао свима показује и чињеница да приликом ископавања његовог гроба 1927. године није нађено ништа те су кости биле испретуране – сметао им је и мртав!!!! Смрћу Душана долази до опадања србске превласти на Балкану коју ће искористити Турци. Након смрти Душана Силног србско царство се убрзо цепка на мање државе. Шта се касније десило сви знамо.

Овај текст о Душану писао сам са уживањем, био је то велики војсковођа. Његова појава је плашила противника, а камоли војска која је била добро организована и обучена. Иначе, Душан је једини Немањић који није проглашен светим.




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *