Српски војник је наредио јуриш

Војвода Петар Бојовић, пре него што је донео одлуку да заустави даље напредовање српске војске, хтео је да ослушне глас српског војника. Постројио је једну већу јединицу и саопштио јој је одлуку Врховне команде, о заустављању српске војске док не стигне појачање.

Одједном је испред строја иступио један обичан каплар скинувши понизно капу, спустивши поглед ка земљи и полу дрхтавим гласом се обратио Војводи:

– Гос’н Ђенерале, војник Милисав… понизно се јавља! Могу ли да Вам се обратим?

– Реци војниче, одговорио му је изненађено Војвода.

– Госн, Ђенерале, ја због љутог Швабе и Бугарина нисам видео кућу три године. Остала ми стара мајка, жена и двоје нејаке деце, најстарије је тек проходало када сам га последњи пут видео. Боли то Ђенерале, али то се некако истрпи. Благи Бог и Свети Никола о њима брину, када ја већ нисам ту да поред њих се бринем. Али Ђенерале, ја славу, свету славу Светог Николе не славим кући већ четврту годину. Или ћу ове године упалити славску свећу мом спасиоцу Николи у мом дому и славски колач преломити или ме неће бити! Ја само толико Ђенерале, а ти си власт па пресуди: или ме шаљи на вешала због ових мојих речи или ме пусти Шваби на метак, а ја ћу се већ снаћи да упалим Свецу свећу како доликује и Бог заповеда – завршио је војник Милисав, а ниједном од стида није погледао Војводу Бојовића, пошто се побунио против његове одлуке.

Убрзо и сви војници Милисавове јединице скинуше капу и погнуте главе иступише ћутке корак напред стајаћи у истој линији са својим саборцем.

Војвода се само тихо окренуо и позвао ађутанта наредивши му да Врховној команди пошаље следећи телеграф:

„Српски војник је наредио јуриш на Ниш. Стоп. Наређење ће бити извршено. Стоп. Генерал Бојовић.“




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *