Но, политиколози знају да је сваки поредак ту зато да би одмах био заобиђен, а једног дана и потпуно промењен
Немци су увек знали како да дочекају истакнуте стране политичаре и државнике. Почасна чета или чак батаљон Бундесвера постројен одмах поред авиона, војна музика уз пригушено ударање бубњева све док не почне извођење химни. Заправо, чим изађете из авиона, а оно бубњеви. У ноћној атмосфери, то појачава пруску војну прошлост, само што Фон Молтке старији не предаје рапорт. Недостају још и бакље у рукама војника, њих сам имао прилику да видим у Целеу при доласку у Трећу панцер-гренадирску дивизију Бундесвера далеке 1987.
Дакле, ако је неко мислио да је немачки национални и војнички понос умро у Аушвицу и да никада неће оживети, тај се преварио. Истина, Немачка је прихватила колективну одговорност, колективну кривицу за холокауст, али Берлину је очито доста да се немачка историја своди на 12 година нацизма. А управо преко Срба и Србије Бундесвер се, односно Немачка, враћа на европску и светску војно-политичку сцену. И није случајно да Срби кажу да нема рата без Немаца. И Турака. Још 1993. године у Немачкој је вођена оштра политичка дебата о томе да ли Бундесвер треба да излази из зоне деловања НАТО-а. Када је бивши канцелар Хелмут Кол свечано обећао „да никада више немачки војник неће ступити на југословенско тле”, он је имао у виду историјско искуство Вермахта на Балкану. Временом, Немачка је заборавила то искуство и Бундесвер се умешао у југословенске послове и ратове. Немирни немачки дух као да се пробудио, да ли у функцији препорода Европе, или као главни арбитар када са Балкана оду Американци? И управо ту, опет се историјски срећу Срби и Немци. По ко зна који пут. Од Немаца нам зависи улазак у ЕУ, наш једини пут у светлу будућност. Немци траже од Срба да се у име светле будућности одрекну Косова, и да то буде што пре.
„Реч има друг Пера, а нека се припреми друг Стева”, слушали смо некада на конгресима СКЈ у бившој нам СФРЈ. Слично нам је, мање-више увијено, сада поручено из Берлина: ако премијер Ивица Дачић има проблема са укидањем српских институција на северу Косова, нека се на питањима око Косова више ангажује први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић.
Балканска политика Немачке. Према нама у Србији који смо сви мање-више, заправо, продукт једног тоталитарног друштва до прве прилике. Протагонисти или наследници времена у којем се реч „личност” појавила доста касно, јер пре тога су у оптицају биле синтагме „народне масе” и „људски фактор”. Ми не волимо алтернативе, мучи нас страх од избора, плашимо се самостално донесених одлука, плашимо се чак и да самостално мислимо, код нас је све или да, или не. Или живот, или смрт. Наш умор, или замор, није физичког, већ психолошког порекла, наша хронична потиштеност последица је недостатка енергије за живот пуним плућима, а та енергија се црпи из слободе и независности. За коју је потребна добра економија. Која је немогућа уз тајкуне пљачкаше. Наравно, слобода је превасходно осећај личне безбедности, па и то да када купим млеко да ми гарантују да у њему нема отровних састојака.
Дакле, да ли сте некада у бившој Југи, онда када су крајем осамдесетих година наступиле одређене несташице, чекали у неком реду? Па се у првом сату чекања нервирате, после постајете спокојни и западате у транс апатије. Онда се можда и запитате: зашто све то подносимо? И настављате да подносите. Инерција страха, необјашњиво покоравање судбини или гени пренети са родитеља на децу…
Какве све то има везе са најновијом поруком из Берлина упућеном Београду? У Немачкој неке спољнополитичке дебате, па и она поводом питања Балкана и Србије, понекад осцилују између конкретног и неоснованог. Немачка ће самој себи, а поготово партнерима у иностранству задавати још загонетки. „Земљо загонетки и бола, буди светла и радосна”, писао је о Немачкој 1846. године Хајнрих Хајне у свом завештању. Има ли кога данас од домаћих аутора да нешто слично напише о Србији? Или су сви српски хомо политикуси отишли у прагматичаре? Јер теоретичари хаоса у Србији констатују да је стварност у постмодерној ничијој земљи у међувремену постала тако компликована, да се и „улазак у реалност” мора одвијати хаотично. Наши ће психолози томе додати да су наши политичари најкреативнији када су на рубу свог посла. Филозофи ће вам рећи да само из противречности типа „српске институције на северу Косова – институције Срба на северу Косова” може да израсте у нешто ново. Да ли и боље, то нико не зна.
Но, политиколози знају да је сваки поредак ту зато да би одмах био заобиђен, а једног дана и потпуно промењен. У судару са стварношћу наши прагматичари воде главну реч, а сви ми остали вероватно живимо у једном привидном свету, који врло нерадо напуштамо, у којег можда верујемо, али у којег се више не поуздајемо. Просто, трљамо очи…
