Српски агент руског цара

Представљамо вам још једног изузетног посленика руске државе са српским коренима – Михаила Милорадовића, опуномоћеника руског императора и иницијатора црногорског устанка 1711.

Лични агент руског императора

Император Петар Велики се 1711. спремао за ратни поход на Турску. Русија је одлучила да ангажује веште агенте међу локалним становништвом како би подигла устанке у хришћанским земљама Отоманског султаната и самим тим одвукла турске трупе на другу страну.

По савету грофа Саве Рагузинског, царевог блиског сарадника и главног саветника у рату против Турака, за опуномоћеника руског императора у чину пуковника именован је херцеговачки Србин Михаил (око 1650-1726) из славног рода Милорадовића.

Милорадовић је успео да се са царском прокламацијом на име црногорског митрополита Данила пробије на Цетиње, одакле се у марту 1711. устанак проширио на све стране. Управо од те прокламације почиње историја пријатељских односа Русије и Црне Горе.

Поред царске прокламације Милорадовић је из Русије донео и новац потребан за организовање оружаног отпора Турцима. Он је у име руског цара позвао на оружје хришћане Балкана, који су и сами одавно желели да се ослободе од турског јарма:
„На непријатеље измаиљћане са војском […] крећемо, да угњетене православне хришћане, ако Бог да, ослободимо од безбожног јарма… и ако се тако једнодушно, свако према својим моћима, потрудимо и за веру ратујемо, онда ће се име Христово још више прославити, а наследници безбожника Мухамеда биће прогнани у њихову стару отаџбину – у песак и степе аравијске.“

Копије царске прокламације брзо су разаслате „по свим племенима приморским, црногорским, брдским, зетским и по целој Богом даној Епархији скендерској, и по целој Епархији захумској, и неколико копија у Арбанију и по свим градовима и селима“. Црногорска племена, а уз њих и многи њихови суседи (на што су и рачунали руски покретачи кампање против Турака) са одушевљењем су подигли устанак, на чије чело је стао лично Милорадовић.

Квинто Ћени: Поп који позива на рат против Турака (19 век).

Квинто Ћени: Поп који позива на рат против Турака (19 век).

Због отежане комуникације са Русијом устаници често нису имали довољно средстава за куповину онога што им је било најважније: барута и олова. Милорадовић као „пуковник хришћанске војске“ не само да је дао сва своја лична средства за куповину оружја (о чему је рапортирао у Русију), него је у ту сврху још и реквирирао велике суме новца од православних манастира.

И поред потешкоћа са којима су се суочавали устаници, османлије су претрпеле велике губитке, паралисана им је комуникација у читавом региону, а многе територије су биле потпуно ослобођене од Турака. Историчари сматрају да је овај устанак био једна од најуспешнијих епизода борбе балканских народа за слободу од отоманског јарма.

Прутски мир и судбина црногорског устанка

Фрања Жвјержин: Црногорац у заседи (19 век).

Фрања Жвјержин: Црногорац у заседи (19 век).

После неуспеха руског ратног похода 1711. и склапања мира са Турском, султан је 1712. послао казнену експедицију на хришћанске устанике. Црногорска војска је храбро пружила отпор Турцима. Милорадовић је лично учествовао у бици на Царевом Лазу.

На крају је устанак сурово угушен, Цетиње је разорено, а Црногорци су поново прешли на уобичајени начин ратовања, тј. четовање.

Владика Данило није више могао да пружа отпор знатно бројнијем непријатељу, па је са Милорадовићем и још 500 сабораца отишао у Херцеговину. На одласку је Милорадовић самоиницијативно (због чега су га осудили петербуршки великодостојници) оставио Црногорцима манифест који је сам саставио и у коме је објавио да су Црногорци „од сада под заштитом руског цара и да никоме другом не треба да се покоравају“.

Опуномоћеник на служби у Малорусији

Пуковник Запорошке козачке армије са почетка 18. века. Нажалост, није сачуван ниједан портрет Михаила Милорадовића. Међутим, можемо са великом вероватноћом претпоставити да му је униформа изгледала слично као овом пуковнику. Илустрацијa из књиге: А. В. Висковатов, „Историјски опис униформе и оружја руских армија“ („Историческое описанiе одежды и вооруженiя россiйскихъ войскъ“), 1899, т. 2, цртеж 209.

Пуковник Запорошке козачке армије са почетка 18. века. Нажалост, није сачуван ниједан портрет Михаила Милорадовића. Међутим, можемо са великом вероватноћом претпоставити да му је униформа изгледала слично као овом пуковнику. Илустрацијa из књиге: А. В. Висковатов, „Историјски опис униформе и оружја руских армија“ („Историческое описанiе одежды и вооруженiя россiйскихъ войскъ“), 1899, т. 2, цртеж 209.

После догађаја 1712. царски агент Милорадовић није остао у родној Херцеговини. Поново је отишао у Русију, где га је лично император дарежљиво наградио за успешно обављен задатак. Тако је један огранак Милорадовића заувек остао у Русији, примивши малоруско племство. А по владици Данилу, који је допутовао у Русију, руски цар је послао у Црну Гору новац и друге богате дарове, намењене обнављању земље после турског разарања, у знак захвалности за то што су хришћани на његов позив пожртвовано кренули у борбу за ослобођење.

За заслуге у „мисији монтенегринској“ руски император је Михаилу Милорадовићу дао да командује пуком запорошких козака. Цар је желео да држи под контролом слободољубиве козаке и за то му је било потребно да међу козачким старешинама има поуздане људе, а таквим је Петар Велики сматрао херцеговачког Србина који се заувек преселио у Малорусију заједно са својом браћом Александром и Гаврилом.

Милорадовић је 11 година командовао пуком, а 1724. је предводио 10 хиљада козака у походу против Персијанаца на реци Сулак (савремени Дагестан).

Михаил Милорадовић је умро 1726, непуних годину дана после смрти императора Петра. Касније је његов праунук, такође Михаил, постао један од најистакнутијих генерала Руске Империје.

Грб грофовског рода Милорадовића. Извор: Општи грбовник дворјанских родова Руске Империје, део 12, стр. 30.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *