Песник: Kentaur Wolf
Милораде, команданте
великану прошлог рата,
прими поздрав и честитку
од незнаног Твога брата.
Срећна слава, команданте,
честитај и Вуковима,
и реци им у затвору
да напољу још Нас има.
Арханђео Михаило
нек’ Вас чува у тамници,
по сто пута ја ћу рећи
срећна слава ЈЕДИНИЦИ.
Обраћам се искључиво ради избегавања разних шпекулација које могу да се појаве у одређеним медијима, а поводом мирног протеста који се одвија у Посебном одељењу КПЗ Забела у Пожаревцу.
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Милорад Улемек Легија бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) привремено је прекинуо протест у Посебном одељењу Казнено-поправног завода у Забели.
Милорад Улемек Легија, бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), који се налази на издржавању затворске казне у Посебном одељењу Казнено-поправног завода у Забели, ступио је у штрајк глађу јер су му константно ускраћена Уставом гарантована права.
Тамо, иза бедема затворске тврђаве, физички одвојен од породице и целог света, на хлебу са седам кора, пуковник Милорад Улемек Легија пише књигу „Самурај – затворска филозофија” и дарује нам је као још једно своје књижевно дело, којим се богати српска књижевност.
Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Светог Јована Крститеља, од данас се уписала међу меморијале који нас подсећају на ратна дешавања на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
Након вишемесечних крвавих окршаја на подручју Банијског трокута, 12. септембра 1991. десила се одлучујућа битка за Костајницу.
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Тукао си звијери, Радојице, брате, и живот би, команданте, многи дали за те! Вођа Црвених беретки, Подгоричанин био, храброст, чојство и врлине никад није крио!
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова.
Уз треперав сјај од свеће, што угаснут живом неће, јер га греје, светли, води, док кроз тмине дана броди, а ноћу га сенке прате, снене браће
Slava ocu i sin
Srecna slava! Bog vas cuva! Veliki pozdrav za sve!