Србија

Срђа Трифковић: Зашто аутономију Војводине треба укинути

АП Војводина је постмодерна карикатура северне Србије, у издању владајуће клептократије састављене од бахатих хохштаплера и њихових спонзора у Бриселу и Вашингтону.

Аутономија (аутономиа, грчка сложеница ауто „свој“, сопствени, и номос, закон) у моралној философији базира се на способности рационалног појединца да доноси одлуке засноване на обавештености и одсуству принуде.

Не сме се тај појам бркати са анархијом, као што је случај на постмодерном Западу, јер је у ма ком употребљивом значењу аутономија везана са хришћанским концептом слободне воље палог човека: слободан је да греши, али вазда остаје морално одговоран за своје поступке јер је свестан етичких норми које нису подложне волунтаристичком тумачењу појма дужности и обавезе. Један истински аутономан човек је моралан човек који поседује дигнитет слободе.

Зато у исламском, бољшевичком, или постхришћанском западно-либералном свету овај концепт личне аутономије не постоји: у њима једина слобода је безусловно повиновање номиналистичком кодексу веровања, мишљења и понашања који су априорно обзнањени. По Мухамеду, Марксу и њиховим савременим еманацијама у Брислу и Вашингтону, да о београдским експозитурама истих не говоримо, слобода је спозната нужност.

У политичком смислу аутономија означава несуверену политичку јединицу која ужива висок степен самоуправе утемељен на праву да изгласава сопствене законе. Савремени, 19-вековни концепт територијалне политичке аутономије јавља се у две форме:

(1) Као облик очувања историјски заснованих регионалних особености у национално хомогеним државама; и

(2) Као облик заштите особености, посебних права и привилегија одређених националних заједница у сложеним државама.

 

ИСТОРИЈСКИ ОБЛИЦИ АУТОНОМИЈЕ

Први облик добија своју зрелу форму у Бизмарковом Кајзеррајху, од уједињења у Версају 18. јануара 1871. до пораза у јесен 1918. Том уједињењу претходило је више деценија експериментисања – Colferajn (царинска унија) 1818, потом Немачка конфедерација, Севернонемачка федерација 1866. итд – али је битна карактеристика облика политичке аутономије који су чином уједињења инаугурисани била тежња ка јачању недовољно развијеног националног јединства кроз очување различитости регионалних облика политичког устројства.

Добровољно уједињени у Други рајх, краљеви, кнежеви, принчеви и ханзеатски одборници делили су свест о потреби и нужности државног јединства сходно максими е плурибус унум. Били су сагласни да језичке, културне и духовне споне које их чине делом једне, немачке нације односе превагу над историјски условљеним поделама и спасавају их слабости пред непријатељима које су те поделе омогућиле. Опус браће Грим, водичи Карла Бедекера, Вагнерове опере, Хумболтове студије о националном карактеру… створили су нужни оквир за националну интеграцију духа, потом политике.

У том оквиру, постојање 25 аутономних целина унутар новоствореног немачког царства није било одраз његове слабости, већ извор његове снаге. Војне победе над опадајућим хегемоном Француском пропраћене су политичким, друштвеним, економским и културним бујањем енергије и експлозијом креативности која је за сваког Пруса, Баварца, Саксонца или житеља слободних градова Хамбурга, Бремена и Либека, искључивало поимање аутономије као политичког оруђа контра-дистинкције целини, а камоли као средства за њену дисинтеграцију.

Други облик аутономије имао је за циљ учвршћивање стабилности државе кроз стварање облика територијалне самовладавине у којима невећински народи остварују своја права и привилегије, историјски условљене или октроисане, у циљу јачања стабилности, хармоније и снаге државе – кроз прихватање њене легитимности од стране компактних заједница њених поданика који поседују јасне језичке, културне и историјске особености.

Класичан пример представља Велика кнежевина Финска у саставу Руског царства 1809-1917, при чему је Цар био њен Велики кнез. Наслеђена права, закони и слобода вероисповести били су загарантовани. Финска је била уставна монархија унутар руске аутократске царевине. Цар Александар Први чак је одцепио луку Виборг и њену губернију из састава централне Русије, на основу етничког принципа и предао је у састав Велике кнежевине Финске. Лојалност шведске аристократије и финског плебса руској круни трајала је, безусловно и на бојним пољима потврђено, преко једног века. Добар пример пружа животна сага маршала Манерхајма, царског пажа и високо одликованог руског генерала, који је после совјетске револуције постао први председник финске републике.

И у време непоколебљиве аутократије Николаја Првог, локални фински парламент је усвајао и спроводио законе у складу са наслеђеним институцијама. Финци су кроз цео 19. век развијали концепт уставности који је дуго био незамислив у остатку Царства. Поменимо да је Финска остала лојална Цару и кроз тешка искушења Великог рата, а независност је прогласила, на своју срећу и избављење, тек месец дана после бољшевичког државног удара, 6. децембра 1917.

Било је и бива да аутономије националних заједница служе истом циљу, попут Оландских острва у финском заливу, моноетничко шведских, која имају управу над свим институцијама система – да употребим тај отрцани термин – и која су чак била овлашћена да посебним актом свог локалног законодавног тела ратификују приступање Европској унији када је Финска постала њен члан. Њихова лојалност финској сувереној држави ниједног тренутка не долази у питање, премда им је моћнија и богатија Шведска на стотинак миља преко пута уског Балтика. Таква аутономија има смисла јер  води ка игри позитивног збира, како би рекли политолози, којих немамо.

 

ИСТОРИЈА АУТОНОМИЈЕ НА СЕВЕРУ СРБИЈЕ

Аустро-Угарска двојна монархија после нагодбе од 1867, а Аустријска царевина пре тога, представљају пример сложене, нипошто „федералне“ државе. Разнородне аутономије Чеха, Пољака, Хрвата, биле су њена стварност. После успешног гушења мађарске револуције 1849, уз здушну помоћ лаковерне и легитимизму посвећене Русије, неконсолидовану Српску Војводину Беч је вазда третирао као неко нужно зло за једнократну употребу. Принео ју је на жртву предстојећем Аусглајху са Пештом, а да тадашња српска елита ни писнула није. Добро: барем није аплаудирала том вероломном чину, као антиципацију корака ка „Европи“ – онда још увек јасно дефинисаној, а данас бриселској карикатури своје бивше себе – у коју Србија, на сопствену срећу и упркос свим дегутантним понижењима своје политичке елите нашег времена, никада неће бити припуштена.

Војвођанска аутономија од 1945. наовамо вишеструки је апсурд. Она нема ни сврхе ни смисла као нека већински српска историјска творевина наслеђена у јединственој држави, попут Баварске или Саксоније у Бизмарковој Немачкој, јер је њен настанак 1848-9. имао искључиву сврху очувања српских интереса у туђинској царевини. Да поновимо, престала је да постоји шест деценија пре настанка за Србе фаталне Југославије 1918.

Аутономија Војводине поготову нема смисла као нека мањинска творевина унутар већинског државног система, попут Финске у царској Русији или Аландских острва у Финској, јер мањине чине пуку трећину њеног становништва – мање од Италијана у Истри, Ријеци и Кварнеу пре Брозовог етничког чишћења, мање од преосталих Немаца у Јужном Тиролу. Далеко би снажнија и здравија била мађарска, словачка, хрватска или румунска заједница у једној аутентично европској, небриселски интегрисаној Србији, него што су данас у клептократској, квазиевропској, неокомунистичкој Војводини.

Треба наказну војвођанску аутономију укинути не само Срба ради већ и њих самих ради, премда се, наравно, не би сагласили поборници сна о ревизији Трианона и ендехазије. Ту је кључ, наравно: најжешћи бојовници ове и овакве Војводине не хају за офуцане фразе о мултиетничности и европејству. Њима је до земаља Круне светог Иштвана у 64 жупаније и до Хрватске до Земуна, уз неке мрвице са те мителевропске трпезе Чанцима и осталим Жутићима, који нису и никада неће бити представници српског народа у северној Србији.

Јосип Броз Тито и његова партија вазда су фантомску Војводину видели само и искључиво као маљ којим се разбија српска национална и државна кохерентност. Није њима никада стало до неке мулти-култи Војводине као модела толерантног суживота, већ само до срубљивања Србије, у овом случају откидањем њеног природног и етнички доминантног севера, који је њен нераскидиви део. Подлим џиу-џицу захватом, који је је омогућен победом у српско-српском грађанском рату који су изнудили 1941-1945, претворили су ту фантомску Војводину у објекат растакања остатака-остатака, реликвије-реликвијарум, по њиховој мери скројене и срубљене Србије. Сви им трагови смрде нечовјештвом, па и то наказно војвођанско мртворођенче, данас као и пре скоро седам деценија.

Као што вампир само пуком формом личи на живог човека, а у суштини је његова онтолошка негација, тако и аутономна покрајина Војводина таква каква је данас – и каква је вазда била од 1945. и каква једино може да буде – представља сушту негацију свега шта је Српска Војводина била кад је настајала и чему су њени творци тежили. Аутономна покрајина Војводина је једна гротескна, постмодерна карикатура северне Србије, у издању владајуће новосадске клептократије састављене од бахатих хохштаплера и њихових злокобних спољних спонзора у Бриселу и Вашингтону, који стварају Републику Косово данас, а планирају аутономни Санџак, аутономно румунско Хомоље, аутономну Прешевску долину и аутономно блгарско Поморавље сутра, а десрбизовани и темељно кроатизовани београдски пашалук прекосутра. Ако ми због овога РТС, или Б-92 као његов узор, пребаце национал-шовонистичку параноју, могу само да узвратим да то што смо параноидни не значи да нас не истребљују.

Аутономна покрајина Војводина… Што пре том вампирском монструму буде забијен глогов колац кроз комунистичко срце, то боље за све житеље северне Србије, Србе и све друге грађане ове државе. Да парафразирам великог Римљанина, уосталом аутономију Војводине треба уништити! Delenda est!

Говор на трибини Двери о укидању аутономије Војводине, одржане 15. децембра у Новом Саду

Коментари (3)

  1. Данко Б. Марин каже:

    Мађарска странка је пресрећна што има своје представништво у Београду! “Покрајинство”!? Циркузанску псеудодржаву је стварао мој рођак(брат по лози Продановића) Жика Берисављевић из неке комунистичке осујећености,а “пад” је био после телефонског разговора са Милошевићем… Жика му замерао што није добар :КОМУНИСТА!??? Ни замислити не могу какав нови пад би тај циркус могао имати у будућности када би био у власти поремећеника Пајтића и екипе Чанкових чанколизаца…Интегрална Србија и локалне аутономије – паметнима довољно.

  2. salegoldens каже:

    ukinuti autonomiju prvom prilikom..usteda velika..manje lopina ,vise para za narod..

  3. Zoran каже:

    Било би смешно да није жалосно. Каква бре аутономија.
    Све који то заступају, потрпати по 20 година на робију, и то на друштвено користан рад од 15-16 сати дневно. Треба та говна “поцепати” док још није касно.

Напиши коментар