Србија

Србија – заиста небеска!

Пише: Михаило Меденица

Одазвао сам се вапају страдалника којима је низ реку отишло све, до голих жовота. Животи ће се, богу хвала, наставити, нажалост, побројаћемо и оплакати жртве, али живот ће се наставити. Може и мора.

SRBIJA

Одазвао сам се, рекох, вапају, а не позиву патетичног човека који је преузео ингеренције Бога, став Путина и реторику Ђинђића!

Мука ми је, заиста, од те лажи, јер сам у води до колена видео колико је огољена, а с друге стране, далеко је искренија од свег што је такозвани опозициони корпус учинио, јер није учинио ништа!

Но, ово није слово о политичким курвама и бирцуз политикантима који су покушали да у муљевитој води запливају, како талогу и приличи, већ о Србији, земљи добрано пакосних људи у туђој срећи, и божанског народа у заједничкој несрећи!

Ово је слово радости у боли, јер још смо људи, људине, надљуди- гола кости и кожа, а срца и душе у свакоме за по тројицу и за по три живота!!!

Богу хвала, ништа се од поганог семена, а мислим на сву митингашку фукару, није суштински запатило у нама, ма за кога ко да је гласао. Још није, ваљда и неће!

У нама је оног прадедовског, опанчарског, мотикашког, запрежног, косидбеног: кад се зачује вапај оставља се кућевни праг и трчи, безглавце и без даха…

Још је у нама аманета мобе, кад се с њиве само жени довикне: „Одох“, па где и колико треба?!

Још је оног ината, чврстоте и чистоте која је прегазила Албанију, стребила вашке и шугу, па трком у отаџбину и за отаџбину!

Још у нама бију и клепала и заветна звона, још се од своје деце опраштамо да спашавамо туђу- јер свако је дете наше!

Начели су нас градови, али нас, видех, и горд сам на моје Србе и Србију, нису појели, јер се кроз бујице, воде, блато, беспућа, неке нове „плаве гробнице“ пробијамо држећи се за корене дубоко затрављене и поткамењене у села из којих нисмо, али јесмо сви до једног, и сви као један!

Није ово патетични слог, већ скоро кроз сузе, у праскозорје, исписано јевађеље о Србији која јесте небеска, јер је као овоземаљска пречесто проклетница, али како се над собом, муком издигне, ето је у десетерцу, литургији, молебану, ето је свете и светосне као кандила и мирсне као хиландарског тамјана.

Ето је и мујезинске, ето је сваковерне и безверне, ето је у води до чела и руку подигнтих над водом, а на рукама невољници, без имена, вере и богомоље!

Ето је Србија у коју су ходочастили косовски бескућници да не дозволе туђе куће пошаст да затре, а својих одавно немају!

Ето Србије којој су Амфилохијеви Срби и Мирашави Црногорци пртитрчали као брату кад га у шуми опколе вуци и притерају у јаругу.

Ето Србије у којој су Руси у још једном јуришу, Македонца голих руку и прса у бујици, Хрвата и Словенаца као на водобранима пред Загребом и Љубљаном, ето довека првих прекординских Срба који су своје реке оставили неукорћене, али су ту да Србију понесу и држе на рукама, не знајући и не питајући јесу ли њихова села већ јутрос далеке пучине?..

Ето Србије, Србља и несрбља који ће довека бити неумирени на земљи док је чврсто и пркосно газе, а најпитомијег и најобоженијег народа кад земља узмакне с комшијог прага, кад зариче туђинска стока, заплаче нејач незнаних мајки, заропће старост из палих уџерица…

Није то Србија Биљане Србљановић, фукаре, ни лифераната изместких што сабирају и преплаћују лелек и нарицање.

Довољна је њима казна то што јесу, најцрња робија што никада неће бити ова Србија о којој пишем, а све би дали само да могу, зато је и мрзе толико!

Ово је аманет прадедова који ћемо оставити праунуцима.

Друго немамо. Друго нам и не треба, ако то не затремо!

Стаће Србија на ноге, оплакаћемо жртве, презрети несоје не помињући их, повући ће се воде, јер не може нита сила даље од живота!

А, живот мора даље! Несрећа је изрецива, глупост је рећи да нема довољно речи за њу, али стожина око које смо се сабрали, вапаји које су чули и глуви, муку коју су видели и слепи, страдалништво у којем су помогли и богаљи- е, то јесте неизрециво!

Због тога је Србија небеска, ко’лко год се фукара спрдала и поткусуривала тиме!

Не зато што је богу ближа, ил’ дража, већ што у страдалништву надвиси себе и не да корен, укамењен и затрављен у ову шаку гробне земље, не питајући чији је?! Наш је! Свачији!

Србље и несрбље, све је то наша Србија- поносна живети и поносна мрети да би се живело на њој!

Коментари (4)

  1. Милена каже:

    Mихајло Меденица, увек дивно напише све оно што ја мислим 🙂 хвала!

    1. Тања каже:

      За пар дана, креће бујица мржње из рачунала оних који су данас причали о љубави. Истину је написао, „земља добрано пакосних људи у туђој срећи“. Плаши ме да неће ништа да се заврши без земљотреса, после ове велике количине воде у једној порцији, да је Михаило џабе кречио небо.

  2. Тања каже:

    Каква патетика! О чему ти то Меденица?

  3. Тања каже:

    Па бре народ је изблејаооо, гробари једни смрдљиви лешинри преко ноћи осећајни постали, преко ноћи постали православци а сад и браћа без гаћа са свима?! Море гоните се у три лепе за све оно што траје до сутра!

Напиши коментар