Пише: Бошко Козарски, оснивач Српско-руског центра
Када год говоримо о славној прошлости, поносно истичући комплетно наслеђе нашег рода, некако лако сметнемо с ума да су сви наши светли периоди историје били утемељени на монархији и православљу.
По овом питању сличну паралелу са Србијом може повући и Русија. Наша два народа (можда чак један те исти, а не два) су хиљадама година живеле по Божијим законима и по православној традицији, док је на челу државе био миропомазани жупан, кнез, краљ или цар. Како смо то одједном “спознали” да смо паметнији од Светог кнеза Лазара, цара Душана, руског кнеза Владимира, па и од Светога Саве?
Ко је то проценио да је више десетина генерација живело погрешно и да је варање, вређање и надглашавање у Скупштини много бољи облик управљања? Ко нам је подметнуо републику?!
Заглављени смо у систему који није наш, који је од овога света, који нас системски уништава. Никакви парламентарни избори, референдуми, инвестиције, нити какве реформе неће донети никакве промене, а камоли оне на боље. Васкрс српском (и руском) народу донеће промена система, државног уређења и буђење памћења на непролазно.
Заборавио је херојски српски народ завете својих светитеља, кренуо за лажним вођама и идеологијама, ставио материјално изнад духовног и џелате назвао пријатељима дозволивши им да се халапљиво госте са наше скромне трпезе. Данас ти непозвани и бахати гости убрзано раде на нашем раскућавању, очекујући нашу брзу пропаст услед духовног и државног бескућништва.
На нашу срећу и даље нисмо у безизлазној ситуацији! Постоји само један излаз и он, наравно, није у било каквом савезу држава или војној алијанси, већ у обнови духовности, човекољубља, у успостављању нових-старих система вредности и на крају крајева у успостављању за Србију природног државног уређења – православне монархије!
Србија треба да се врати вери, молитви, традицији, свом схватању и доживљају света, оном под којим се развијала, бујала и била слободна. Сваки други пут води у сигурну, брзу и болну пропаст. То је вероватно и свима вама јасно, али је линија мањег отпора увек далеко примамљивија трулежном човеку. Као народ опстаћемо само ако поново постанемо део православне цивилизације, као алтернатива агресивном, неморалном систему који Запад намеће читавом свету.
У свега две строфе Владике Николаја стала је свима схватљива, проста истина и упутство, па ко зна да чита, нека прочита и усили своје напоре у заједничном циљу обнове оне истинске Србије:
Куд гођ Срби ходили
Па се Богу молили
Свуд су добро стизали
И с песмом се враћали.
Кад се нису молили
Са пута су сходили
И дуго су лутали
И с плачем се враћали.
malo je Nas koji u ovo verujemo