Србија читаву деценију заборавила на постхумне остатке Војводе Путника

Пише: Милан Богојевић

Војвода Радомир Путник током своје четрдесетогодишње војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Сахрана Војводе Радомира Путника у Ници (18. маја 1917.)
Сахрана Војводе Радомира Путника у Ници (18. маја 1917.)

Чувени пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс је 1915 године записао о Војводи Путнику:

„Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.”

Тешко болестан Војвода Путник је 25. новембра 1915. године у Призрени издао, како ће се испоставити касније, своју последњу наредбу:

„С обзиром на садашњу ситуацију, даље повлачење наше војске мора се извршити кроз Црну Гору и северну Албанију, на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар, остављајући потребан део снага за затварање праваца који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, оружјем и муницијом, као и свим осталим портебама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војне ситуације код наших савезника.“

И сам се повлачи са војском али због болести није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка у облику војничке стражаре, коју су носила четири војника.

Коначно 9. јануара 1916. године Војвода Путник стиже на Крф где почиње његов опоравак. Војвода Путник се добро опорављао али га је мучила усамљености, нико га није обилазио. Мислио је да иза тога стоје неки дубљи разлози којих није био свестан. Све му је постало много јасније кад му је у фебруару 1916. благајник доставио две непримљене плате. Тада је приметио да није добио додатак који му је припадао као начелнику врховне команде, и кроз шалу је од благајника затражио да му их исплати. Благајник му је саопштио да је смењен са места начелника Врховне команде, и да је на његово место постављен генерал Петар Бојовић.

Тако је први српски Војвода Путник сазнао за своју смену од благајника, а не званичном депешом. Пред смрт је исказао незадовољство поводом овог чина следећим речима:

„Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.“

Здравствено стање се Војводи Путнику погоршало чим је наступила сезона киша, па се по препоруци лекара, пребацио у Ницу. Међутим и тамо је време било променљиво, што је много сметало Војводи Путнику који је имао проблема са срцем. Француски лекари су му препоручили бањско лечење, због чега је он од Николе Пашића затражио зајам од 20 хиљада франака јер је био без новца. Док је чекао његов одговор, изненада је преминуо. Иако је највише боловао због бронхитиса, смрт је наступила изненада због слабости срца.

Није Војводи Путнику било суђено да доживи тријумфални повратак српске војске у отаџбину.

Захваљујући француској држави и властима града обављен је погреб као што доликује тако великом војсковођи. Ковчег није положен у земљу већ је привремено постављен у капелу на руском гробљу како би се када за то дође време посмртни остаци лакше пренели у Србију.

Међутим када се завршио рат и стекли услови да се славни Војвода пребаци у Србију, нико од надлежних служби није реаговао. Француски генерали упутили су нашем посланству захтев да се коначно посмртни остаци пренесу у Србију и сахране или да се сахрани у Француској. Међутим, читава деценија ће проћи док не дође до преноса ковчега са посмртним остацима у Србију.

Српски народ изражавао је негодовање због немарног односа према славном војсковођи, посебно незадовољство код народа је наступило након што је „Политика“ 1925. године објавила телеграм из Нице једног читаоца:

„…Јуче, сам враћајући се у отаџбину стигао у Ницу. Како остајем овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је привремено био смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину. Запрепастио сам се када сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде са поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина још увек не може да се сети свог великог сина коме толико много дугује.“

После тога у редакцију листа „Политика“ свакодневно су стизала писма са захтевом да посмртни остаци Војводе Путника пренесу у отаџбину. Тек шестог нобембра 1926. године су на београдску железничку станицу стигли посмртни остаци војводе Путника, скоро десет година после његове смрти. Сахрана је одржана седмог новембра на Новом гробљу. На улицама Београда којима се кретала посмртна поворка био је цео град и много народа из унутрашњости као и тадашња политичка елита.

Први говорник на Новом гробљу је био министар војске генерал Душан Трифуновић, који је том приликом рекао:

„Био си војводо велики и као човек и као војник, и као војсковођа. Био си војводо пример војничке спреме, радиности, истрајности, енергије и одлучности. Историја ће, велики војводо, најбоље рећи заслуге које си стекао за војску, и заслуге за ослобођење и уједињење. Они ће ти дати једно од најистакнутијих места и поставиће те у ред највећих војсковођа.“

Следеће године обележиће се сто година од смрти славног Војводе Радомира Путника надам се да га овај пут држава неће заборавити.

 

Недељник




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *