Србија ће гласати за Амадеа Воткинса

Пише: пуковник Горан Јевтовић

Да ли су свесни напредњачки, еспеесовски али и сви остали скупштински окупациони намештеници, који су 18. јануара ове године дан и ноћ расправљали о новом „Закону о полицији“, да су у ствари понављали мантре које је склепао врхунски британски обавештајац највише категорије, један од резидената „Secret Intelligence Servicа“ на Балкану и посебно у Србији, др Амадео Воткинс, званични специјални саветник министра унутрашњих послова Републике Србије?

Закон о полицији о коме је реч, од кога је незванично и кренула предизборна кампања, писао је својом британско-хрватском руком као експерт једне од најважнијих чланица НАТО – Велике Британије, наречени Амадео Воткинс. Странац на професионалном раду у врху српске Владе на месту „специјалног саветника“ министра унутарњих дела. Доктор он, доктор напредњачки министар, шта бисмо више?

Прво питање – да ли је овај странац добио српско држављанство? Друго – ако није, како је могуће да буде у радном односу на једној од највиших функција у држави, на извору најважнијих државних тајни и да прима редовну плату из српског буџета који пуне српски и остали порески мученици? Нисмо информисани да је не прима.

Е, сада, оно треће питање које је посебно интересантно – ко је извршио такозвану потпуну безбедносну проверу за британског специјалца и то: по месту рођења, по месту становања, по месту вишедеценијског запослења у Краљевском колеџу одбране у Лондону и у Министарству одбране В.Британије и још којекуде?

Сложићемо се, а то нови закон посебно апострофира, без безбедносне провере будући полицијски позорник не може ни да се примакне полицијској станици, а камоли да у њој ради. Између осталог баш су о томе српски посланици надахнуто расправљали, одашиљући до сада невиђене хвалоспеве свом партијском и коалиционом доктору – министру унутарњих дела.

Пето питање – па, добро, да ли вас није срамота, имате ли образа и савести (да питамо реда ради) аминујући да полицију реформише Британац са тимом својих агената и да ли је могуће да у Србији тако важан посао не зна нико други да ради!?

Амадео Воткинс се појавио на овим просторима након петооктобарског обојеног удара када је коначно завршена агресија НАТО и земља доведена у стање перфидне окупације. И скоро, па се из Србије није ни померао.

Мењао је „агрегатна стања“ – мало се појављивао као независни стручњак, мало као припадник британског Министарства одбране, мало као службеник ОЕБС-а, као експерт ЕУ, да би на крају био и званично унапређен и устоличен. Онда када је овдашњи најачи британски ђак едукован у Брајтону – Александар Вучић, преузео кормило остатка српске државе. Догађај као из доба „златног“ средњег века када је преко своје „Индијске компаније“ енглеска круна владала целим светом. Колонијално, наравно.

Амадео је један од најпознатијих „реформатора“ система наше националне безбедности у најширем смислу – одбране и војске, безбедносних и обавештајних служби и сада полиције. Прво је полуприкривено реформисао Војску Југославије и СЦГ, а онда је од 2003. плански разоткривен и тада је и кренуо у офанзиву.

Аутор овог текста се присећа у улози живог сведока, као да је јуче било, како смо по наређењима министра одбране Бориса Тадића али и оних након њега, све негде до 2007.године без прекида, службено упућивали официре највишег ранга као и оне млађе „перспективне“, господину Амадеу на ноге. И не само Војска, већ и БИА, МУП, МСП и друге најважније државне структуре.

И не само њему. Било је ту експерата и експерата из земаља чланица НАТО, подразумева се. Посебно је био импресиван амерички пуковник, превејани обавештајац ДИА, Роберт С. Томасовић, формално виши предавач на познатој школи у Монтереју.

Затим и бројни други странци – др Тимоти Едмундс, Нарцис Сера, Ангус Морис, Џорџ Катсирадакис, Иштван Ђермати, Биљана Ванковска, али и наши реформатори – Саша Јанковић (садашњи заштитник грађана), Вида Петровић Шкеро (познати судија), Првослав Давинић (бивши министар одбране, у то време будући), Павле Јанковић (бивши помоћник Давинића, тада на тренингу) и многи други евроатлантски лобисти.

Сви они су почели своје „реформске“ НАТО активности формално под окриљем Лабусовог и Динкићевог „Института Г-17“, да би их након тога преузео ISAC Фонд (International and Security Affairs Fond) у Србији и „Центар за међународне и безбедносне послове“.

Све заједно претече „East-West Bridge“ глобалистичке удруге, која ће временом постати балкански огранак светске владе у сенци – Трилатералне комисије. Они што су нас посетили прошле године и били поздрављени од стране премијера лично.

Дакле, наведени стручњаци су радили под легендом такозване „Школе реформе сектора безбедности“ која је била смештена са свом логистиком и изузетним финансијским средствима западних дародаваца у Београду, у Капетан Мишиној број 5.

Но, да се вратимо Амадеу Воткинсу реформатору полиције. Немогуће је заборавити његове реченице које је годинама понављао у наведеној школи и у највишим војним и осталим круговима, а које и дан данас одзвањају у ушима нас који смо имали прилике да га упознамо и да се „дивимо“ његовом течном „хрватском“ језику:

„…Ангажовало ме је британско Министарство одбране да радим пројекте реформе…. оптималан број Војске СЦГ је 12 до 15.000 професионалних војника… у старту то делује скупље, али је рационалније и боље… шта ће вам оволика Војска и резерва… тенкови Т-55 треба да се избаце из употребе, застарели су, слаби… имате превише артиљерије, то такође није рационално и оптерећује буџет… сва та средства су скупа за одржавање и терет за економију… СЦГ мора да има малу, оперативну војску, која ће бити модернизована и уклопљена у колективни систем безбедности под окриљем НАТО…“

И све се одиграло баш тако како је говорио. Стручњак који нам је преко српских агената од утицаја на власти, неутралисао преко 800 тенкова, 3.000 артиљеријских оруђа, смањио бројно стање мирнодопске војске од 110.000 на непуних 29.000, а ону ратну од преко 450.000 свео на неупотребљивих и необучених мање од 70.000.

Почетком 2015. године када је јавности обелодањено да га је министар Стефановић „поставио“ на место специјалног саветника, у интервјуу „Недељнику“ је изјавио следеће: „Не сметају ми превише оптужбе да сам експонент НАТО јер су бесмислица. Никада нисам радио за НАТО. Када некоме кажете да не обавља свој посао адекватно и да може боље – уколико нема аргумент којим вам може противречити – најлакше је рећи он је експонент НАТО, британски шпијун, Хрват.“

Линк: nedeljnik.co.rs…kako-emo-da-reformiemo-srpsku-policiju

Какав превејани мангуп и огољени манипулант са докторском титулом.

Заиста никада није био формално у организацијској структури НАТО, рецимо – командир тенка или командир диверзантског вода, али дошао је из Министарства одбране Велике Британије која је једна од две водеће чланице тог савеза. Комплетна каријера му је посвећена продору тог агресивног савеза на Исток. Толико да се последњих десет година није померао са Балкана и претежно из Србије.

Ко не верује аутору нека посети сајт НАТО-а и прочита његов интервју дат тамошњим прегаоцима 2007. године, који је насловљен „NATO and the Balkans: The case for greater integration“. Линк је: http://www.nato.int/docu/review/2007/issue2/english/art3.html.

Он том приликом, износећи потребу јачања савеза и даљег интегрисања балканских држава, између осталог наглашава: „…позитивна последица за Балкан из новембра 2006. са самита у Риги је да сада све земље у региону имају институционализоване односе са НАТО – било кроз директно чланство, или кроз Партнерство за мир (ПзМ) евроатлантског партнерства.“

Нескривено је и континуирано свих тих година, додуше умотано у разноразне обланде, заступао независност „Косова“ и у вези са тим писао научне публикације. Тачније, израђивао је темељне обавештајне извештаје са проценама и предлозима мера за британски СИС, који су касније, када је независност те нарко државе – српске окупиране територије легла, обелодањени у јавности.

Рецимо, ко има нерава нека прочита његову публикацију: „Покренути Косово напред – реалност или фикција?“ (Moving Kosovo Forward – Reality v Fiction) на следећем линку: file:///D:/Download/2006_Nov_1.pdf.

Или његов научни рад из 2006. године под називом „Србија: Битка у оквиру“ (Serbia: The Battle Within), који почиње уводном реченицом „Србија је и даље изгубљена и треба да се пронађе. Она очајнички треба да се помири са својом прошлошћу и да одлучује о будућности. На неки начин, мора да пронађе свој изгубљену душу“. Један од његових закључака је: „Косово ће морати да буде одрживо, без обзира у ком правцу теку политичка струјања…“ Линк: file:///D:/Download/Serbia_Battle_within.pdf.

Основна карактеристика бројних његових научних и осталих радова – све што је анализирао, процењивао, предвиђао а затим предлагао решења и то значајно раније – испуњено је по скоро свим тачкама. Нема се шта додати сем да му се на томе честита.

Да се вратимо коначно теми текста – Закону о полицији чије усвајање следи. Ради се о још једном небулозном и наметнутом пропису који је непримерен нашим условима. Нема упориште у богатој српској традицији, судара се чак и са одредбама Закона о тужилаштву и посебно са Закоником о кривичном поступку, у редове полиције се уводи потпуна конфузија, флоскуле о „каријерном вођењу“ су једна од највећих подметачина и циљ је да се елиминише још оно мало искусних кадрова, област унутрашњих послова (у нормалним државама ту је и контраобавештајна служба – оно што називамо БИА, али ми нисмо ни нормални ни слободни) се разводњава и компликује, и тако даље и томе слично. И све подређено, подразумева се, партијама на власти и Западу.

Шта је све у вези са законом интересантно, где је позадина и куда ће нас одвести визија доктора Воткинса?

Обратимо пажњу – почетком 2010. године овај британски специјалац је, тада као службеник ОЕБС-а у нашој земљи, издао научну „студију случаја“ под следећим називом: „Реформа сектора безбедности и донаторска помоћ у Србији 2000-2010“ (Country case study: Serbia Security Sector Reform and Donor Assistance in Serbia 2000-2010).

И, сада, поново – ко има вишак времена нека се упусти у читање ове књижице од преко 30 страна на енглеском језику, где ће моћи до танчина да се информише о томе како је Амадео не само учествовао у „реформисању“ наше националне безбедности до 2010. већ и како је располагао подацима који су државна и службена тајна највишег степена. Ево и тог линка: www.eliamep.gr…SSR-and-Donor-Assistance-in-Serbia-2000-2010.pdf. Студија на чијој су насловној страни весели питомци полиције произведени у прве чинове и она позната сличица бацања шапки у вис.

Све што је написао 2010. године скоро дословно је уграђено у нови Закон о полицији. Дакле, господин Воткинс је још пре пет и више година био визионар, улагао је огроман експертски труд и као да му је неко још тада дошапнуо (наравно да јесте!) како ће заузети једну од челних позиција у Министарству унутрашњих послова и бавити се организационим, реформским и свим осталим полицијским питањима. По правилу тајним. Или је то неважно?

У прилог наведеноме је и кратка анализа његовог двадесетоминутног гостовања у јутарњем програму телевизије „Н 1“ почетком децембра 2015. године, када је својски бранио нацрт Закона о полицији и „експертски“ тумачио шта ће све снаћи српску колонијалну прћију на пољу унутрашњих послова.

Тежиште је било на бројним примедбама закона али и о актуелностима у раду Министарства и посебно министра Стефановића. У вези са тим Воткинс констатује: „…ја могу да кажем да Стефановић ради врло професионално. Налози које добијамо су на нивоу оних које сам добијао у Лондону…“

Обратимо пажњу – саветник странац хвали рад домаћег министра и брани његов лик и дело на јавној сцени, а затим прави паралелу са Лондоном – налози које је тамо добијао, ма побогу, све је исто. Како и приличи. Још да је ускликнуо – земљо отвори се и прогутај ове понижене колонијалне поданике.

А затим иде оно главно, део гостовања када нам уважени Амадео открива начин свог ангажовања, а то је да је потпуно препотчинио све кључне факторе српске полиције али и оне около, да одређује темпо и садржај тзв. реформе као и главну поенту – није сам у том послу, има још Британаца у његовом тиму. И ево тог дела:

„Апсолутно се ради на промени слике полиције. То није само стандард у Републици Србији, то је стандард широм света… Што се тиче нацрта (закона) имате два тока догађаја. Један је политички, ту ће претпостављам бити неких измена, то је на министру, а ми као стручњаци и ја као саветник његов сагледаћемо све коментаре. И од господина Јанковића, тј. обдусмана (онај који је заједно са њим друговао под окриљем ИСАК фонда), сагледали смо врло озбиљно и неке критике које су дошле од Београдског центра (полиције). Не знам које ћемо да прихватимо а које нећемо.

То ради један тим људи, ја нисам једини, морам то да нагласим. Нас је једно петоро, шесторо. У томе су људи из Дирекције полиције, људи из Секретаријата, из људских ресурса који такође раде. Рецимо, Европска комисија нам је дала твининг партнере, експерте из људских ресурса, значи из Велике Британије, са којима смо радили доста велики део чланова који се тичу људских ресурса. Гледамо да копирамо праксу држава чланица Европске уније…“

Дакле, шта нам је поручио? Прво, закон има експертски део, али и онај политички о коме ће расправљати Влада и наравно прилагођавати партијским потребама. Заиста, реформа каква се само пожелети може. Друго, да је он као саветник и као странац, брусио свима редом – од обдусмана до последњег начелника полицијских центара, те њихових синдиката, као и да се, молићу лепо, још увек двоуми које ће критике прихватити а ко је не. Јер – може му се, дата му је власт.

И, на крају, оно најважније – сви су као радили на изради новог закона, али прича се свела на пет, шест експерата, и онда наглашава да су ту и Британци које му је упутила Европска комисија. И баш Британци, гле чуда. И све то, наравно, демократски и у складу са европским стандардима.

Ја бих питао господина Воткинса – како би изгледало да се наши, српски експерти, поготову они из ’99-те, такође према препоруци ЕК, деташују мало у Министарство унутрашњих послова Велике Британије и да тамо, у виду организованог субверзивног тима, ако не реформишу онда бар пренесу искуства британској полицији и чувеним службама МИ-5 и МИ-6? Како би на то реаговала Њ.К.В. Елизабета Друга?

Предлажем читаоцима да пажљиво одгледају гостовање Амадеа Воткинса на „Н 1“, ако због ничег другог онда због визуелног и свих осталих ефеката. Линк видео-клипа је: http://rs.n1info.com/a114379/Vesti/Amadeo-Votkins-na-N1.html.

Како у пракси изгледа одбрана нацрта Закона о полицији од стране овог Британца, како он полемише и брани ставове, којим тоном то чини, о оштрини реплике и многим другим питањима, најбоље је погледати званична саопштења МУП-а јавности Србије, где се он појављује као потписник истих. До сада невиђено у домаћој пракси – саветник са ингеренцијама најмање државног секретара или помоћника министра.

То су следећа, најинтересантнија саопштења, у којима он врло оштро дели лекције: број: 1021/15 од 26.11.2015. године, затим број: 994/15 од 17. 11. 2015. године и број: 738/15 од 17. 08.2015. године. Ево линка МУП-а Србије на коме се хронолошки, по датумима, лако могу пронаћи:

http://www.mup.gov.rs/cms_cir/saopstenja.nsf/MUP

И на крају – шта закључити после оваквих понижења?

Можемо променити власт – окупационо намесништво, ево иду избори народ се буди, након тога сторнирати већину закона којима смо губили сувереност и независност земље, затим донети декларације и резолуције којима се Србија подиже на ноге и много тога другог.

Проблем ће бити шта са онима „каријерно вођеним“, њих хиљаде инсталираних и уздуж и попреко Србије, што је иначе главна поента новог Закона о полицији и свих осталих европских закона? Бројна агентура из категорије српских „људских ресурса“, којој су или испрани мозгови или су дебело плаћени – новцем односно положајима или у натури.

Некада, док смо још били држава и слободан народ, овакви као Амадео Воткинс били су пресрећни ако испод камене коцке на некој беградској калдрми пронађу у виду „мртве јавке“ цедуљу са доушничким извештајем, или успеју да се конспиративно нађу у оближњем парку и брзопотезно размене информације и договоре инструктаж за даљи наступ.

Данас – врхунски резиденти и агенти Запада, као што видимо, седе у најважнијим фотељама и руководе колонијалним поседом под називом Србија. Ипак, решења постоје. Но, пре тога, ваља се пробудити из летаргије и дефетизма.

На самом крају, у складу са називом овог текста – да ли напредњачка и еспеесовска бирачка машинерија зна да ће и на следећим изборима гласати не за Вучића, већ за Амадеа Воткинса и десетине и стотине других, њему сличних?

 

Фонд стратешке културе